Zapisi iz pomračene zemlje – Čuvaj se…, pazi se…, čuvaj se…!
U poslednjih nekoliko meseci na kraju skoro svakog telefonskog razgovora sa prijateljima ili osobama sa kojima komuniciram čujem njihovo dobronamerno: „pazi se, čuvaj se… pazi se“. U počeku nisam ni obraćao pažnju na značenje tih reči ni na tu poruku ali u poslednje vreme svaki taj dobronamerni savet prosto mi zapara uši. Zašto da se čuvam i koga ili čega da se plašim? Treba li da brinem?
Da li svako ko radi savesno i odgovorno svoj posao, u opštem interesu a ne za određenu „grupaciju“, treba da strahuje za svoj život ili je to samo „privilegija“ novinarske profesije.
Naravno, novinarska profesija je specifična jer spaja javnu odgovornost, etiku i kreativnost. Novinar ne prenosi samo činjenice, već oblikuje način na koji društvo razume stvarnost. Radi pod pritiskom vremena, često u nepredvidivim i rizičnim okolnostima, a od njega se očekuje istinitost, blagovremenost, nepristrasnost i da je u službi javnog interesa: da informiše, kontroliše moć i daje glas onima koji ga nemaju a ne da bude bilo čiji „poslušnik“.
Trenutno stanje
Nažalost, u Srbiji novinari i dalje rade u ambijentu u kojem se često suočavaju sa pretnjama, pritiscima i zastrašivanjem a to stanje je, iz dana u dan, sve gore i gore. Postoje dokumentovani slučajevi fizičkih napada i javnih pretnji novinarima, posebno onima koji istražuju korupciju, organizovani kriminal ili zloupotrebe vlasti. Međutim, mnogi od tih napada i pritisaka ostaju nekažnjeni, što stvara klimu nekažnjivosti i podstiče nove napade. Najpoznatiji slučaj je ubistvo Slavka Ćuruvije 1999, ali i mnogi kasniji incidenti često nisu dobili pravosudni epilog.
Novinari koji kritički pišu o vlasti često su izloženi etiketiranju, targetiranju u provladinim medijima i javnom prozivanju, a sve to povećava i rizik od fizičkih napada. Mada i finansijski pritisci, uskraćivanje pristupa informacijama čine novinare ranjivim i izolovanim i dovede do autocenzure.
Dakle, iako nije svaki novinar direktno životno ugrožen, oni koji se bave istraživačkim i kritičkim novinarstvom često osećaju realnu opasnost, jer sistem zaštite nije dovoljno efikasan.
Lokalni mediji u manjim sredinama imaju ključnu ulogu u informisanju građana, ali rade pod pritiscima i sa skromnim resursima. Uprkos tome, mnogi novinari pokazuju visok stepen profesionalnosti i hrabrosti, čuvajući značaj lokalnog novinarstva za demokratiju i važan su glas zajednice.
Šta svet misli
Amnesty International je otkrio da su policija i BIA koristili špijunski softver NoviSpy, kao i forenzičke alate kompanije Cellebrite, za prisluškivanje i snimanje novinara i aktivista. Telefoni su bivali infekovani bez sudskog naloga, često tokom pritvora ili saslušanja.
RSF (Reporters Without Borders) izvestio je da su čak i BIRN-ovi novinari bili meta napada pomoću izuzetno sofisticiranog špijunskog softvera Pegasus.
MFRR (Media Freedom Rapid Response) opaža da su se napadi na novinare udvostručili. Zabeleženo je 56 incidenata samo u vezi s izveštavanjem o novembarskoj tragediji u Novom Sadu (16 poginulih) i protestima koji su usledili.
CPJ beleži da je tokom 2025. zabeleženo 128 slučajeva različitih vrsta napada i pretnji (naspram 166 u celoj 2024.), a fizičkih napada je 18, više nego svih prethodnih godina.
DW iznosi da su novinari fizički napadnuti čak i pred policijom, uz destruktivne posledice po opremu i ličnu sigurnost.
Prema IPI, od početka do polovine 2025. zabeleženo je 123 slučaja napada, uključujući 15 fizičkih i 34 verbalna, uz brojne pritiske i omalovažavanja novinara, čak i na televizijama sa nacionalnom frekfencijom.
ANEM (Udruženje nezavisnih elektronskih medija) i NUNS upozoravaju da institucije ne procesuiraju počinioce i ne štite novinare. U 2024. je iz 62 slučaja samo u jednom doneta presuda.
Guardian ukazuje na kontinuirani pritisak na nezavisne medije putem dezinformacija, blokiranja i zanemarivanja od strane policije.
EFJ (European Federation of Journalists) navodi da se više od polovine novinara samocenzuriše a zbog medijske kontrole, rada pod pritiskom, iz straha (23,7% zbog bezbednosti) često i zbog pretnji, verbalnih napada, sudskih procesa i digitalnog nasilja povlače iz svog izveštavanja mnoge teme koje su od javnog interesa.
Danas je u Srbiji novinarima narušena privatnost i digitalna bezbednost, napadi špijunskim softverom su drastično povećani i neretko se sprovode uz zloupotrebu službenih ovlašćenja.
Sve češći su fizički napadi i zastrašivanje, čak i pretnje članovima porodica, posle kojih retko kad slede istrage ili sankcije a čime se šalju jasne poruke o nekažnjivosti osoba koje to čine a obično su one bliske režimu i mogu da rade šta hoće.
Organizovani pritisci i kampanje diskreditacije kroz državne i prorežimske medije sve su učestaliji.
Institucionalna inertnost je zabrinjavajuća. Policija i pravosuđe često ne reaguju adekvatno a zakoni ne štite novinare dovoljno.
Efekat samocenzure postao je normalnost. U strahu za ličnu bezbednost, novinari često limitiraju sopstveno izveštavanje, što šteti javnom interesu i demokratiji.
I pored svega još uvek ima jedan broj novinara koji se trude da poštuju osnovne etičke principe profesije: istinitost, tačnost, proverljivost informacija i služenje javnom interesu. Postoje redakcije koje i dalje ozbiljno istražuju teme korupcije, kriminala, zloupotrebe vlasti i društvenih problema.
Međutim, sve vidljivije je da su mediji podeljeni na one koji otvoreno podržavaju vlast i one koji su kritički nastrojeni a to utiče na kvalitet javne debate i na poverenje građana u medije. Ali i na ličnu bezbednost ovih drugih.
Lokalni mediji su često najvažniji izvor informacija o temama koje direktno utiču na život građana: rad lokalne vlasti, infrastrukturni problemi, kultura, obrazovanje, zdravstvo. Njihova uloga je nezamenljiva jer nacionalni mediji te teme gotovo da ne prate. Međutim oni zavise od finansiranja iz lokalnih samouprava ili od malog broja oglašivača, što ih čini ranjivim na pritiske. A kritičko izveštavanje može dovesti do uskraćivanja sredstava ili drugih oblika pritisaka.
U manjim sredinama ljudi često poznaju novinare lično, što novinarima daje dodatnu odgovornost, ali i otežava rad, jer kritičko izveštavanje može da naruši lične odnose. Jer, niko neće reći da je kriv za ono loše što je uradio loše već će za to okriviti onoga ko je to javno objavio.
I pored svega, postoje novinari i redakcije koje uspevaju da budu glas građana, da razotkrivaju zloupotrebe i da čuvaju profesionalne standarde. Njihov rad često ima veliki značaj za lokalnu zajednicu ali i ostavljanje realne slike o životu ovog doba budućim generacijama.
Šabac je do promene vlasti imao „ozbiljne“ medije. Dve televizije, dva nedeljnika i nekoliko radio stanica i portala doprinosili su da građani budu dobro informisani. Međutim, posle izbora 2020. godine nova vlast je učinila sve da gradom Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, zavlada potpuni medijski mrak. Ugašena je jedna od televizija ali i štampano izdanje drugog nedeljnika. Tačno je da je niklo još nekoliko portala ali to je nedovoljno da se Šapčani pravovremeno i objektivno informišu pa su neproverene informacije sa društvenih mreža postale realnost. Tim pre što su preostala televizija i nedeljnik postali, za velike novce, glasilo vladajuće stranke i potpuno nezainteresovani za potrebe i probleme građana i ono što se dešava na ulicama grada a što nije u interesu Srpske napredne stranke i koalicionih partnera.
Naravno, danas su mediji privatizovani i niko nema prava da utiče na bilo čiju uređivačku politiku ali ostaje gorak ukus da su oni koji su pokupili sve pare građana, iz budžeta grada a namenjenih informisanju, ostali gluvi i slepi na mnoge važne stvari koje se dešavaju u gradu. Ili su ih preneli na „iskrivljen“ način.
Ali to dovodi i u opasnost one koji se, kako-tako, trude da građane obaveste o svemu onom što ostali mediji prećutkuju. Tako je i Redakcija „Podrinskih“ postala trn u oku lokalne vlasti koja im je uskratila sve što se uskratiti može samo da bi prestali da postoje.
Nažalost to nije bilo dovoljno pa se, naročito na društvenim mrežama, sve više mogu pročitati pretnje i uvrede na račun „neposlušnih“ novinara ali i saradnika ovog lista. Problem je još više zabrinjavajući jer su neki tekstovi, i analize trenutne političke situacije u gradu, „naljutili“ i one koji sebe predstavljaju kao demokratsku opciju što samo komplikuje i onako složenu situaciju.
Ja baš ne znam šta se sve po kuloarima priča i govori ali te priče, verovatno, dopiru do ušiju mojih prijatelja pa i ne čudi njihova zabrinutost i dobronamerni savet: „Čuvaj se…, pazi se…, čuvaj se…“!
Naravno, normalna osoba ne može da ostane imuna nas sve ovo što čuje ali: „Ko se žaba boji taj u baru ne ulazi“!
Ivan Kovačević
