Dragi moji,
kada čovek zaista voli svoju zemlju i svoj Narod, on mora da stane uz njenu mladost, jer to je ono najbolje i najlepše što ona ima… To bi moralo, ponajpre, da važi za čelne ljude države, ako oni zaista, a ne samo parolama, vole i žive za Srbiju…
Mi upravo gledamo tu našu srpsku omladinu, mladost, pamet i lepotu, kako se valja ulicama i putevima kroz sela i gradove, budeći uspavanu i anesteziranu Srbiju, koja mahom živi u medijskom mraku i spinovima režimskih udvorica i čankolizaca. Premrežena je Srbija tim kolonama mladosti, koja razdragano, sa puno duha i ljubavi, ali bolno, pokušava da Srbiju spase iz kandži lopovluka, korupcije, svakovrsnog kriminala najvišeg nivoa, dirigovanog pravosuđa i svega negativnog što se nagomilavalo godinama unazad… Hoće li uspeti? Teško pitanje, a lak odgovor… Moraće da uspeju… Nema im druge… Kada su već krenuli da Srbiju promene i stave je na mesto koje joj pripada, ne mogu da odustanu, ne mogu da stanu… moraju da istraju…
Veliki Protest, koji je ocenjen kao najveći u istoriji Srbije, prošao je upravo onako kako je morao da protekne… Mračni i pohlepni, željni vlasti i bez ikakve skrupule, spremni i zgotovljeni da lažu i kada u oči gledaju, spremili su svoj scenario, koji su danima najavljivali… (Biće krvavo, obojeno srpskom krvlju, jer studenti i narod bi da poruše našu Srbiju, plaćeni stranim novcem i rukovođeni inostranim mrziteljima svega srpskog…). Plan je bio baš takav. Da se miran i dostojanstven protest mladosti i probuđenih građana, pretvori u nešto što bi se upisalo u crnu Istoriju Srbije, kao najgore i najcrnje, a rekao bih i najtragičnije… Izjalovilo se u poslednji čas, zahvaljujući mudrosti te dece i iskustvu onih koji su okrenuli leđa, a zovu se vojni veterani, nekadašnji članovi najelitnije jedinice u Srba…
Vrući komentari, davani posle naglog prekida Protesta, u subotu 15. marta ove 2025. godine, rezultat su usijanih glava, koji o pravim razlozima tog prekida, nisu znali ništa. Kako se glava hladila i činjenice počele da nižu i postaju dokazi, postalo je jasno da je MART mesec u ovoj današnjoj Srbiji, po prvi put postao mesec spasenja, mesec kada nije prolivena srpska krv i kojom nismo postali negativna i tragična vest na planeti, kao što smo to redovno činili, baš u martu, tokom istorije…
Pobeda studenata, mladosti i oslobođenog Naroda je zato velika. Svi poraženi su ostali da se pravdaju, muče i pokušavaju da nas ubede u ono što smo gledali svojim očima i slušali svojim ušima… Ko im danas veruje bilo šta?… Ako je i onaj medijski, ali i ljudski patuljak, bio toga dana oko osam uveče obradovan i egzaltiran, do te mere da je skakao od radosti, zajedno sa jednim, još uvek advokatom, i ako je to sva radost koja je zapljusnula Srbiju posle prekida protesta u Beogradu, onda je Srbija na dobrom putu, kako bi to rekao onaj, koji sa ovim Lekom, sigurno je, ne bi bio u Pionirskom parku, dan ili dva pre subote, 15.marta…
Srbija mora da pamti, da počne da zapisuje kako ne bi izbledelo, jer sećanje zna da odleprša u neki ćošak svesti, ako se ne osvežava često, pogledom u notes sa zabeleškama, sa imenima i prezimenima svih i svakoga koji se zadužio, baš tog dana, u onoj beloj Istoriji Srba, koja mora da vodi eveidenciju i o takvima: nečasnim, prodanim, prljavim, isflekanim i podlim, onima koji su se radovali, i onima koji su mrzeli… A tu opravdanja, ne može i ne sme da bude… Ta Istorija ne sme da prašta… nikome i ničemu… Jer istorija je jedini pravi sud… ali i učiteljica…
Sve Vas volim i pozdravljam..
