Rijaliti Srbija
I ove godine naši „nemoćni rendžeri“, vrli naši prosvetari, započeli su školsku godinu štrajkom. Pa su taj vid svog opravdanog nezadovoljstva ponovili posle dve nedelje jer su pregovori sa vladom Republike Srbije po običaju propali.
Nastavnici su tražili osim izjednačavanja svojih prosečnih plata sa republičkim prosekom i mnoge druge stvari koje bi trebalo da reše probleme u prosveti i poboljšaju i status zaposlenih u školstvu i ambijent u kome rade, a sve zbog dobrobiti đaka jer ceo sistem obrazovanja i postoji radi njih, da nešto nauče, saznaju i spreme se da preuzmu odgovornost i za sebe i za društvo u budućnosti. Kad ono, međutim.
Iz Ministarstva prosvete su poručili da nema para, osim neke siće koja je kao kusur preostala od EXPA. Uzmite ili ostavite poručio im je premijer Vučević. Tako smo dobili još jedan u nizu dokaza da je ovoj vlasti do obrazovanja budućih generacija stalo kao do lanjskog snega a da su prioriteti ove i ovakve „napredne“ države rudnici, gradovi na vodi i pod vodom, naoružavanje kao da je Srbija, božemeprosti, Severna Koreja i svašta nešto korisno za vladajuću bandu lopova na čelu sa Oskarom, šefom mafije i države, što bi trebalo da bude oksimoron (i bilo bi u svakoj normalnoj državi i društvu) a ovde je to prihvaćeno kao redovno stanje stvari.
Naravno da prosvetari nisu jedinstveni ni solidarni, sindikata ima k’o u gori lista, iako se nalaze u istoj, lošoj, situaciji jedni bi da protestuju a drugi baš i ne bi, direktori škola su kao neki kapoi u logoru, izvršavaju naređenja koja dolaze odozgo i ne štite svoje zaposlene već rade kako im se kaže od strane onih na vlasti koji donose odluke a koje često nemaju mnogo veze sa zdravim razumom.
Ali, otkud razum među bulumentom koja već 12 godina vedri i oblači Srbijom. Ta ekipa polupismenih, priglupih, sa kupljenim diplomama samo gleda kako i gde može nešto da ućari, da izvaćari, prevari, ukrade. U prosveti je šansa za tako nešto najmanja i zato za nju i nema para.
Ne mogu napredni banditi da profitiraju kao u nekim drugim oblastima. Ništa nisu naučili iz onih strašnih događaja iz prošle godine u OŠ „Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca, nastavili su po starom, bahatom, običaju da kvare i uništavaju sve pred sobom. Prosveta je tu kolateralna šteta. Nisu ni narod serbski i pripadajuće manjine nevini u celoj toj priči. Ovde je većina stanovništva primitivna, neobrazovana, sklona mitovima i izmišljenim tradicijama, malo znaju a mnogo vole da se kurče bez pokrića i skoro uvek pre izaberu diktaturu nego demokratiju, nekog Vožda, lažnog cara Šćepana Malog (a u sadašnjoj situaciji Aleksandra Velikog Srbina) i onda im đavo bude kriv što loše žive i što im je država na evropskom začelju u gotovo svemu osim u nekim sportskim disciplinama.
Ni narodu kao ni vlasti nije važno da nauče da misle, kritički promišljaju društvenu stvarnost, da ne budu podanici ni vlastodržci, da ne kupuju diplome i prihvataju korupciju kao nešto normalno već da budu slobodni građani i građanke. Važno je da su majke naprednjačke invencije osmislile „nacionalnu čitanku“ gde će se najmlađi učiti srpstvu, patriotizmu, lažnoj istoriji gde su gubitnici pobednici i obratno i sličnim glupostima, sve same ali loše bajke koje nikako nisu za decu. A ni za odrasle.
Početkom 19. veka Dositej Obradović doneo je u tadašnju Srbiju krompir i prosvetiteljstvo. Kao što znamo krompir se baš lepo primio. Ovo drugo vrlo slabo. Sve najrazvijenije zemlje sveta grade svoju budućnost na znanju, obrazovanju, na inovacijama, razvijanju novih tehnologija a čega nema bez obrazovanih, ozbiljno školovanih ljudi i zato upravo tu ulažu najveći novac a ne na budalaštine kao kod nas.
I zato: knjige, braćo, knjige a ne „Rafale“ i nacionalne stadione ako mislimo da koliko-toliko spremni dočekamo budućnost koja neumitno dolazi. Sa nama ili bez nas.
Piše: Draganb Karalazić