Kako vreme utiče na (ne)popravljivost života

Premijerom predstave „Kad se mi mrtvi probudimo“ u režiji Stevana Bodrože u ponedeljak je otvorena sezona u Šabačkom pozorištu. Poslednja drama velikog norveškog dramatičara Henrika Ibsena postavlja brojna pitanja, upozoravajući na neumitnost izgubljenog vremena koje ne ostavlja priliku da se neke stvari „poprave“. Glumci šabačkog teatra u zahtevnim izvođenjima proživljavaju širok spektar emocija i preispitujući sopstvene živote navode na pomisao da li je naš unutrašnji svet jači od realnog u kome zaista živimo i šta se dešava kada se oni sukobe u beskrajnoj potrazi za smislom našeg postojanja.

-Prvi put radim u Šapcu, zaista sam čuo sve najbolje o ovom pozorištu i uverio sam se i sam u to gledajući predstave ansambla, a sada i radeći sa njima. Bilo mi je zadovoljstvo, iako je ovo težak komad. Možda čak nismo ni bili svesni, pogotovo ja, koji sam predložio ovaj tekst, koliko je zahtevan, ali rad sa glumcima mi je olakšao prodiranje u te dubine. To je poslednji Ibsenov komad, gde se on definitivno obračunava sa svojim životnim pozivom umetnika, analizira ga, pokušava da shvati da li je sve to imalo smisla, da li je vredelo žrtvovati neke druge segmente života, ljubav, intimne odnose, u ime karijere. Kao i sva dobra umetnička dela, i ovo postavlja razna pitanja, a ne daje neke definitivne, gotove, programske odgovore. I naša predstava otvara razna pitanja, ali na vrlo emotivan način. Mi ipak ovo pravimo za publiku i mislim da smo napravili predstavu koja će biti razumljiva raznim vrstama publike, moći će da se povežu sa njom. Ovakav način rada je plod jako dobre prakse da pozorište pusti reditelja da sam izabere komad. Dobre predstave između ostalog nastaju tako što ljudi rade ono što ih zanima, a mi smo to radili ovog puta i stvarno je bilo uživanje- istakao je Bodroža.

Nagrada „Boris Kovač“ Olgi Dimitrijević

Umetničko veće Šabačkog pozorišta odlučilo je da godišnja nagrada za umetnički doprinos radu „Boris Kovač“ pripadne Olgi Dimitrijević, a u ime porodice uručio je Hanibal Kovač. Učešće na Sterijinom pozorju predstave „Radio Šabac“ čiji tekst i režiju potpisuje i nagrade za najbolji tekst savremene drame samo su potvrda više da je ovaj iskorak Šabačkog na polje dokumentarnog pozorišta bio više nego uspešan. Kroz priču o osnivanju, razvoju i zlatnim danima kolektiva koji je mnogima i danas jedna od prvih asocijacija kada se pomene Šabac, Olga je uspela da dotakne teme koje se tiču ne samo lokalne zajednice, već imaju mnogo širi, univerzalni značaj, navodi se u obrazloženju.

-Izuzetno mi je drago zbog priznanja. Mislim da nagrada dolazi kao potvrda da smo imali mnogo lep radni proces u pozorištu i napravili predstavu koja nam je i društveno- politički i emotivno relevantna, tako da spaja i politiku i emociju u jednom. Pozorište preživljava nekako uprkos koroni. Imam osećaj da je u ovom trenutku možda i najbezbednije mesto, jer se poštuju mere, dok se cela zemlja apsolutno raspada bez sprovođenja ijedne mere, mnogo ljudi umire. U potpuno neverovatnoj situaciji, mi uspevamo da radimo i pokušavamo da čuvamo jedni druge ako nas već država ne čuva. Naš posao je uvek povezan sa svakodnevicom i stvarnošću. Verovatno će i nastaviti da bude takav, jer je ovo ipak jedina umetnost koja sprovodi živi kontakt sa svojom publikom na ovaj način i nastaviće da postoji- poručila je Olga Dimitrijević.

Direktor Vladimir Vasilić naglasio je da je veliko zadovoljstvo što konačno otvaraju sezonu.

-Inicijalno smo želeli da otvorimo sezonu šestim festivalom „Pozorišno proleće“, ali smo iz tehničkih razloga morali da ga odložimo za kraj novembra. Mislim da ćemo uspeti da ga tada realizujemo, ali smo, na svu sreću, uspeli da završimo naš veliki projekat, predstavu „Kad se mi mrtvi probudimo“ koja je, koliko smo uspeli da istražimo, praizvedba, nikada do sada nije igrana u Srbiji. To je velika odgovornost za nas, ali sam siguran da smo se zajedno sa rediteljem svi zajedno izborili i napravili prestavu koja će godinama živeti, ne samo na našoj, nego na scenama širom Srbije i van nje- podvukao je Vasilić, koji i sam posle skoro jedne decenije pauze stupa na scenu.

-Povratak na scenu posle skoro deset godina pauze je jedna velika čast, odgovornost i prilika da iskažem veliku ljubav prema poslu. Nije bilo teško, mislim da se to ne zaboravlja, kao i vožnja bicikla, ali nije bilo ni lako. Samo je bilo potrebno neko vreme na početku da se vratim u sve okolnosti, kako izgleda ponovo biti na sceni, prolaziti kroz sve segmnete rada, ali je bilo zadovoljstvo, jer je Bodroža sa nama radio vrlo temeljno. Proces je bio ozbiljan, zahtevan, a u isto vreme vrlo lep. Zanimljivo je bilo raditi sa ansamblom pošto što mi nemamo taj odnos autoriteta, jer smo prvenstveno kolege. Radio sam šest godina kao glumac u Šabačkom pozorištu, tako da se svi dobro poznajemo i komuniciramo prvenstveno na drugarskoj osnovi, ali radimo vrlo profesionalno i odgovorno- objasnio je Vasilić.

Komad je „melodrama bez srećnog kraja, ali je takođe duboko, poetsko upozorenje koje nam šalje Henrik Ibsen – da se život mora živeti autentično, da čovek ima šansu za ljubav i sreću ali da one ipak nisu beskrajne, i da se moraju iskoristiti na vreme, i takođe da imperativi karijere i slave ne mogu da zamene i nadoknade intimnu sreću. Likovi ove drame su višeslojni i daju predivan prostor glumcima za bogatu i potresnu igru. Posebno bolan segment ovog „dramskog epiloga“, kako ga sam Ibsen naziva, je sudbina velikog umetnika koji u trenutku epifanije shvata da sam njegov život nije umetničko delo kome se može vratiti, popraviti ga ili ga opet stvoriti“, reči su reditelja Bodrože.

Uloge tumače: Vladimir Milojević (profesor Arnold Rubek), Sonja Milojević (gospođa Maja Rubek, njegova žena), Vladimir Vasilić (upravnik banje), Ljubiša Barović (veleposednik, Ulfhejm), Aneta Tomašević (dama na proputovanju, Irene), Aleksandra Ristić (milosrdna sestra). Za scenografiju je zadužena Vesna Popović, a kostimografkinja je Selena Mladenović.

Dragana Dimitrijević