Rijaliti Srbija
Povampireni fašizam/nacizam kruži zemljom Srbijom i baš mu je krenulo. Onaj tupan, četnik-početnik, samozvani gradonačelnik Beograda A. Šapić hoće da ukloni Titovu grobnicu iz Kuće cveća i izmesti je u Kumrovec, naprednjaci i njihov vožd Firer Aca Srbin su se vratili na radikalska/fašistička podešavanja, režimski mediji, i štampani i elektronski, rade punom parom na propagandi nacizma, šovinizma, mržnje i straha, na čemu bi im i stari, zli, Gebels pozavideo, nasilje u društvu raste k’o iz vode, nastavnici se u školama prebijaju (ništa nismo, kao debili, naučili iz strašnih događaja iz maja prošle godine u OŠ „Ribnikar“), žene bivaju maltretirane i ubijane u svojim domovima od strane muškaraca sa F dijagnozom ili šta im već fali, retorika 90-ih je ponovo sveprisutna – državni neprijatelji, domaći izdajnici, strani plaćenici, patriotizam kao poslednje utočište hulja (a ovde su takvi na vlasti) tuče po glavama hipnotisanih stanovnika naše male zajednice iz sve snage, populizam cveta, parole o jedinstvu srpskog naroda i o srpskom svetu zveče na sve strane poput limenih kanti, sve zlo i naopako.
Onaj što se lažno predstavlja kao predsednik svih građana Republike odlazi uz blagoslov Patrijarha u Njujork u UN kao da ide u boj na Kosovu da bije bitku, unapred izgubljenu, protiv usvajanja Rezolucije o obeležavanju genocida u Srebrenici (nesumnjivi ratni zločin koji su počinili upravo poštovaoci lika i dela četničkih postrojbi, saradnika nacističkih okupatora, iz vremena Drugog svetskog rata a da li je to genocid ili ne to je diskutabilno) jer zaboga tim dokumentom se ceo srpski narod proglašava za genocidan što ne da nije tačno nego je neopevana budalaština zato što nikada i nijedan narod nije označen kao takav – to je nemoguće i nema veze sa zdravim razumom a i to na tom papiru koji treba da usvoji Skupština UN jednostavno ne piše.
Nije poznato da se bilo gde i bilo kad neki narod, društvo i država, odrekao svoje istinske slavne prošlosti osim naravno u Srbiji, zemlji čuda i svakoraznih ludaka na vlasti i šire. Antifašistički partizanski pokret (u Jugoslaviji i u Srbiji) na čijem je čelu bio veliki (u svetskim razmerama) maršal Tito izvojevao je veličanstvenu pobedu u Drugom svetskom ratu na strani Sveznika a od kada su ovde na vlasti potomci tadašnjih gubitnika proglašava se od strane tih i takvih za okupatorski i zločinački.
Hajde, de, što to čine napredni nacisti nego i neki ljudi koji na prvi pogled izgledaju normalno i pristojno a staju, ničim izazvani, u red onih bolesnih revizionista koji prošlost vide okrenutu naglavačke. Tako poznati (iz doba Kovida) dr Žujović, koji se inače kandiduje na junskim lokalnim izborima u glavnom gradu, u nekom pisaniju na svom blogu ili gde već tvrdi da je Beograd 1944. godine okupiran od strane partizanskih jedinica i komunista što po logici stvari znači da su Nemci/nacisti i onaj nedićevski, ljotićevski, četnički šljam bili oslobodioci!
Istoričari ometeni u razvoju a priupušteni na Pink, Hepi i RTS trabunjaju u udarnim terminima o dva antifašistička pokreta, o pozitivnoj ulozi osuđenog ratnog zločinca Draže Mihailovića u dešavanjima tokom 1941-1944 i doprinosu pobedi nad Hitlerom i ekipom a to što postoje nebrojeni dokumenti (ako koza laže, rog ne laže) da je čovek bio kvisling i izdajnik sopstvenog naroda to ove spodobe ne interesuje.
Snimaju se filmovi i serije gde se pomenuti gubitnici prikazuju kao dobri momci koji samo nisu imali sreće (sudbina ili šta li je) i taj se narativ širi među građanstvom i seljaštvom poput virusa i onda ne čudi da neki klinci, huligani, barabe crtaju i pišu po zidovima glupe parole tipa „Kad se vojska na Kosovo vrati“ a ne znaju jadna im majka ni gde je to Kosovo a kamoli šta znači i predstavlja u istorijskom i svakom drugom smislu, brane danonoćno murale Mladiću i sličnim ratnim zločincima da ih neki slučajni prolaznik koji je pritom za razliku od njih potpuno normalan ne gađa jajima ili jednostavno prefarba, veliki Srbi i pravoslavci i bogznakako.
I naša Crkva svetosavska uredno daje doprinos povratku u nacionalističku, mitomansku javu koju su decenijama sanjali i kako vidimo i dosanjali. Ovde se već duže vreme stvara kult žrtve, kao Srbi su uvek stradalnici a nikada ne čine zločine nad drugima a ti drugi su ružni, prljavi i zli a mi smo „dobrice“, tuđe nećemo – svoje nedamo i bla, bla, bla.
U ratovima 90-ih godina prošlog veka nismo učestvovali ali smo ih „junački“ izgubili a onda smo „ni krivi ni dužni“ bombardovani od strane bivših saveznika jer su naša vojska i policija i paravojne na četničkoj tradiciji formirane jedinice ubijali neke ljude, Albance, žene, decu, trpali ih u hladnjače i potapali u reke i jezera naše zemlje ponosne ali mi smo se kao i obično samo branili jer mi smo uvek pravi a oni (bilo koji oni) su krivi što su živi i sve tako…
Što se tiče radikalskog, nacističko-fašističkog, ideologa vojvode Šešelja koji je svojevremeno fasovao deset godina robije u Haškom zatvoru zbog zločina protiv čovečnosti on može sebe da proglasi pravim pobednikom tranzicije propasti na političkoj i društvenoj sceni Srbije jer njegov politički sin je, po svemu sudeći, doživotni Firer ovdašnji koga se ni onaj originalni (Adolf) ne bi postideo.
A izgleda da ni ona priča o Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu, Virovitici nije do kraja ispričana. Naše se mudro rukovodstvo slizalo sa Kinom (javno) i Rusijom (tajno), odreklo se evropskih vrednosti ali ne i evropskih para pa se u bližoj i daljoj budućnosti može svašta očekivati što se tiče Srpskog sveta i sličnih sumasišavših ideja, planova i programa.
Vampir je, kao što verovatno znate, jedina srpska reč koja je svetski priznata i opšteprihvaćena pa vi iz toga izvucite zaključak po želji. Beli luk se podrazumeva.
Piše: Dragan Karalazić