Banalnost zla danas:
Kada je Hana Arent sažela suštinu zla u pojmu „banalnost zla“, opisala je nešto daleko opasnije od monstruma iz ratnih priča – opisala je običnog čoveka, onoga koji „samo radi svoj posao“. Adolfa Ajhmana, jednog od organizatora Holokausta, nije videla kao zlog genija, već kao birokratu koji je ubijanje miliona ljudi sprovodio uredno, poslušno, bez lične mržnje. Njegova „nesposobnost da misli“ i da se zapita o posledicama sopstvenih postupaka postala je ključ za razumevanje zla u modernom društvu.
Danas, više od pola veka kasnije, pitanje gde je banalnost zla aktuelnije je nego ikada. Ne samo na mestima velikih istorijskih zločina, već u svakodnevici – u načinu na koji društva funkcionišu, kako se donose odluke, kako se okreće glava od problema. Srbija, na žalost, nije izuzetak.
Kako izgleda banalnost zla u savremenoj Srbiji?
Prepoznaje se u rečenicama koje svakodnevno čujemo: „Ja samo radim svoj posao“, „Nisam ja kriv, takav je zakon“, „Šta ja tu mogu?“. U birokratiji koja ne vidi čoveka iza dokumenta. U službenicima koji sprovode prinudna iseljenja znajući da deca ostaju bez krova nad glavom. U lekarima koji popunjavaju papire, a ne gledaju pacijenta. U novinarima koji, po diktatu urednika, objavljuju laži jer „takav je posao, šta da se radi“.
Manifestuje se i u društvenom prihvatanju nasilja, nepravde, korupcije – sve dok nas lično ne pogodi. Kada mediji svakodnevno normalizuju nasilje, a javnost ostaje ravnodušna. Kada se ne reaguje na vređanje i pretnje na internetu jer je to „samo Fejsbuk“. Kada se deca biju u školama, a odrasli sležu ramenima.
Sve su to lica iste pojave: sveta u kojem su ljudi prestali da razmišljaju o posledicama svojih postupaka i o odgovornosti koju svako od nas nosi, čak i onda kada „samo radi svoj posao“.
Zašto je to opasno?
Zato što zlo postaje svakodnevno. Ne nosi uniformu, ne viče parole, ne preti oružjem. Zlo sedi za šalterom, piše članke, deli komentare, izvršava naređenja. I svakim takvim činom, korak po korak, društvo postaje saučesnik.
Hana Arent nas je podsetila (i podseća, ako nismo prestali da mislimo) da su najstrašniji zločini u istoriji počinjeni ne iz velike mržnje, već iz obične, ljudske ravnodušnosti i poslušnosti. Danas, kada gledamo oko sebe, važno je da postavimo pitanje: Da li i mi postajemo deo te banalnosti zla?
Ima li izlaza?
Ima, naravno. Uvek ima izlaza, ali zahteva najteži korak: preuzeti ličnu odgovornost. Početi od sitnica – odbiti da ćutimo pred nepravdom, ne pravdati se sistemom, setiti se da su zakoni i pravila samo alat, a ne opravdanje. Biti čovek, i kada je lakše biti poslušni deo mašine.
Banalnost zla nije istorijska lekcija – ona je pitanje naše svakodnevice. Na nama je da odlučimo da li ćemo je prepoznati i zaustaviti – ili joj, ćutanjem i ravnodušnošću, otvoriti vrata. Biti čovek u neljudskom sistemu je težak zadatak („Što je čovjek, a mora bit čovjek“!). No, nijedno zlo nije pobedilo tamo gde su ljudi uspeli da stanu zajedno. Zato, pre nego što ponovo čujemo – „šta ja tu mogu“ – hajde da se zapitamo: šta ćemo učiniti zajedno – danas, dok još možemo?
Jovica Radović
