SEĆANJA
Šezdesetih, bilo je u federaciji mnogo časopisa za mlade, a u Šapcu: ’’Ustvari’, ‘Plamen’, ‘Koraci’, Susreti’, ‘Kolokvijum’. Krajem šezdesetih cenzura u celoj zemlji. Pisci kritikuju deželu, a nema šta da se kritikuje, sve je ok. U Šapcu zabraniše Čivijadu- zbog aforizama, karikatura i humoreski na račun političara, ukinuše časopise za mlade, i naše novine i klubove. Ja sam se kalio na realizmu. Prvi roman beše mi ‘Jer znala je mama mene će skrckati Levi elementi’, uz dobacivanje Bana Moskovljevića. Nezavisni izdavač Slobodan Mašić bi da ga objavi. Zabraniše mu knjige, neki pisci odrobijaše. Oduzeše mu rukopise, i moj. Imao sam još jedan, pod indigom. Peca Popović hoće da ga objavi u ‘Džuboksu’. Objavi jedno poglavlje, rukopis oduzet. Klub zavičajnih studenata objavi mi knjigu pesama ‘Svadbarenje’. Stopirana. Likovna oprema Milić od Mačve, recenzija Mika Antić, Crni talas. Dobih drugu nagradu na konkursu za roman o srednjoškolcima/Omladinske novine/Zdravo Kolumbo ovde Amerika. Ne pojavi se, kritika školstva. Dadoh se u pisanje za bendove i pevače. I tu komisije. Digoh ruke. Nekoliko godina kasnije hoću opet knjigu. ‘Mačvanke’. Likovna oprema-Radovan Mirazović. Izdavač Bogatić. Kritike: Previše lokalno i nacionalno! Plašeći se zabrane, u brzini pola tiraža opsekosmo loše, ostatak razdelismo posetiocima Hajdučkih večeri. Šabački Dom omladine objavi mi ‘Ratni album’, o zločinima okupatora nad običnim življem, u Mačvi i Šapcu, od 1804-te do 1944-te. Likovna oprema Mirazović. U knjizi, opet štampanoj na brzini, mnoštvo grešaka. Jovan Rukavina i ja smo, u Domu, žiletom strugali greške i upisivali ispravno. Nema promocije. Neko video nema pesama o Brozu. Knjigu rashodovaše. No, Dragan Filipović je predstavi, odvede u TV Beograd Ljubišu Savića, da kazuje stihove, i mene. Tamo, bez problema. Pričao sam Mašiću, dolazio je u Šabac, imao je ovde tetku, a on: ‘Ratni album’ ne brane ni mnogi borci. Ćute i pred sve osionijim i pohlepnijim partijcima, to će, kad-tad, urušiti državu. A tetka: Ćute, da se ne zamere. Priča se, ako nije laž i trač, neki nisu ni bili u ratu, dobili ‘boračku’ uz dva svedoka. ‘Vrag će ga znati’, rekoh.
Od strane saveznih vlasti novo uputstvo za knjige: Tri recenzije uglednih partijskih radnika, rukopis dostaviti svim partijskim sekretarima, u sali Komiteta čitanje. Uradismo tako za ‘Az buki vjedi’. Opet Mirazović korice. Objavi je Istorijski arhiv, jedva dozvola, slova – staroslovenska azbuka! Tako poduže zamre izdavaštvo, sem knjiga partijaca. Mirazović mi objavi, nezavisno, buklet ‘Strahinja kula’, za otvaranje njegove kule u Beloj Reci. Posle Brozove smrti Slobodan Mašić se oporavi, objavi mi nekoliko knjiga, i prve dve ‘Levi elementi’, nova verzija, i ‘Zdravo Kolumbo ovde Amerika. U Šapcu otpoče nezavisno izdavaštvo – Ivan Kovačević, s mnogo peripetija, zabraniše mu časopis ‘Zaslon’. Mašić i on dopuštali su mi da pišem o čemu i kako hoću. Na šabačkom vašaru 2011-te upoznah Mačvanina iz Dijaspore, Mirjan Bjedov Rajnović. Kao osnovac imao je moj, po njemu potresni, ‘Ratni album’. Hoće da ga sad on objavi o svom trošku, da nosi u Kanadu, i deli našim ljudima. Objavi stotinak u Zemunu, meni dade pedeset. Evo nekih pesama iz ove zaboravljene knjige dobrih namera:
ORDEN
belog lava prvog stepena
i ratnog krsta s palmom
čehoslovačko i francusko odlikovanje šapcu
za herojsko držanje u prvom svetskom ratu
Nekada davno negde daleko
čudan grad je video neko
iz pepela svog se rađa i diže
priča o njemu do careva stiže
krenuli s vojskom da ga traže
postoji li zbilja il priča laže
kako se koja zidina zbriše
ne pusti klicu nikad više
ja grdne muke golema jada
kada su došli do šapca grada
dok ga teški okov steže
prkos se pesma nebom razleže
možeš mu danas koren seći
sutradan raste lepši i veći
jedni ga mrze drugi se dive
bolje da s njim u miru žive
čuje li šabac njihove trube
u boj će opet oni rat gube.
Ivan Glišić
KRVAVI MARŠ
šapčana na putu za jarak
S obličjem zveri umesto lica
pristigla horda ubica
došla da pljačka došla da pali
ništa ne štedi nikog ne žali
kad četri njenih od metka pade
čelnik na konju zapovest dade
sve muške glave buntovnog mesta
za nauk svima kazniti smesta
nek pamte dok je sveta i veka
krvavi marš koji ih čeka
četiri sata trkom bič goni
četri hiljade u koloni
ko smanji korak ili stane
namah ga prlji ognjeno tane
u trnju jarka umorni leže
okolo žica da ne beže
već osam dana smrt ih vreba
četri bez vode četri bez hleba
devete noći hodom srne
prikradaju se seni crne
čuje se šapat u gustoj tami
ne gubite nadu niste sami
seljaci koji duž jarka žive
prešli su minska polja i njive
ne žale oni živote svoje
gladne i žedne hrane i poje
kidaju žice kroz nju ih vode
do prvih šuma do slobode
tamo se zatim sliše u čete
krenuše s pesmom mrtve da svete.
Ivan Glišić
RASPEĆE
dvanaestogodišnjeg
veselina stojkovića iz lipolista
Na sred sela lipolista
zlatnom krošnjom lipa lista
iznenada drvoseča iz daljina
mračnih banu
gnezda ruši cvet joj kida
sekirama lomi granu
upade u prvu kuću
s praga traži pitu vruću
povrh toga i rakije
dok se ije da se pije
ali nigde domaćina
mesto njega eto sina
na prag stao silnog gleda
sluša ga i ništa ne da
ošo otac u planinu
da ne služi tiraninu
i majka je stoput rekla
takvom gostu čak ni mrvu
crna hleba ne bi pekla
još bi dečak zbor zborio
al ga došljak oborio
priča se i sad po selu
oštricom ga svud po telu
potom ga je s krunom blata
razapeo iznad vrata
kad je mati došla s mlina
i nju ubi pokraj sina
pre no što je zavek pala
s naporom se ipak digla
i dušmana glasno prokle
sudbina te ista stigla,
Ivan Glišić
POKOLJ ĐAKA
na utrini kraj opštine seoske
u rumskoj
I te ko jeseni svake
pozvalo zvono đake prvake
iako samo šesnaest na broju
žamor im nalik pčelinjem roju
žena kraj table s očima majke
crtala slova pričala bajke
kad se pred školom vojska sleže
đacima rekla da ne beže
pred decom čak i vuci ludi
učine ustuk a kamoli ljudi
rečima istim pred omču stala
s pregršti cveća što s decom brala
tad vojska zasu uz smeh i piće
olovnom kišom i njene tiće
neka je mrtvi mrtvu prate
nek se i nebom oko nje jate
dok se u krvi gušla trava
legla vojska u hlad da spava
al nigde onih zvezdanih dvora
pred očima samo strašna joj mora
to mrtvi mesto nebom da plove
ugnezdili se vojsci u snove
kažu nema šta da se bira
dok žive neće dati im mira
svud će ko ovde ispod granja
čim oči sklopi mrtve da sanja.
Ivan Glišić