Zapisi iz pomračenog grada (lični stav) – U oči me pogledaj (2)
Nisam se nadao da će jedna, jedina, rečenica: „Prosto je neverovatno da grad koji ima preko sto hiljada birača, punoletnih građana, ne može da iznedri sto ljudi koji će, na dobrobit većine, vršiti vlast“ izazvati toliko „buke“ i polemike, a koju sam napisao pred sam kraj preobimnog teksta na šest kucanih ili dve novinske strane, kako bih dokumentovano pokušao da objasnim, onima koji to hoće da shvate, na šta je sve čovek, koji uđe u politiku, spreman i koja sve poniženja može da istrpi samo da bi zadržao sve blagodeti koje mu politika donosi.
U tekstu korišćeni delovi iz knjige „Kako su političari pojeli Šabac“ (radna verzija)
Trag
Ima jedna narodna: „Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zver pokaže svoj trag“. A u prenosnom značenju ta rečenica je bila „sneg koji je pao u julu“ i na kojem su trag ostavili neki od kojih sam se tome najmanje nadao. Ili jesam samo to nisam hteo da priznam.
Tako je u komentarima na facebook stranici „Podrinskih“ osvanuo komentar uglednog šabačkog profesora, bivšeg direktora jedne srednje škole, odbornika i predsednika GO najveće opozicione stranke u gradu:
„Srbi imaju viševekovni običaj da očekuju neke bolje ljude. Svaka alternativa brzo postane loša. Brzo smo poverovali da imamo mnogo boljih od, recimo, Proglasa. Brzo smo našli sto mana, recimo, „žutima“ pa smo spas našli u Tomi Nikoliću. Ajd, daj bože, da se sad pojavi tih sto što valjaju, da izuzetak dokaže pravilo“.
Naravno, prvi utisak koji se nametnuo je kako je moguće da jednom intelektualcu, što bi po obrazovanju i radnim mestom trebao da bude, od tolikog teksta zasmeta samo pojavljivanje sto novih ljudi u šabačkoj politici, koje sam onako čisto retorički pomenuo. Međutim, od svega najviše me je zabrinulo to što jednom „opozicionaru“ kako se dotični gospodin predstavlja više smetaju tih sto, recimo, nekakvih novih likova u politice nego sto onih koji na prevaru vladaju gradom i koji ga uništavaju po svim osnovama ili sto onih koji misle, i tvrde, da su samo oni opozicija kako bi se vratili na pozicije koje su nekada imali? Što bi narod rekao: „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“.
Još tragičnije od svega je što se pomenuti profesor upušta u raspravu sa običnim botom koji se „iznenada“ pojavljuje u proteklih mesec dana:
„Pozdravljam prevashodno to što ste iskreno izneli svoje mišljenje. Hteo bih samo da skrenem pažnju da je šabačka opozicija pružila, zajedno sa građanima ozbiljan otpor u svim oblicima vaninstitucionalne borbe. Svojim neulaskom u lokalnu Skupšinu, ozbiljno je celoj Srbiji ukazala na mnoge nezakonitosti na izborima, koje su, eto, i ove godine postali vidljivi u celoj Srbiji. Principijelan je stav da ne želite da učešćem priznate tako pokradene izbore i da tako poništite volju onih koji su za vas glasali. Sa druge strane, podrška svakom rezultatu koji razotkriva laži postojeće neligitimne vlasti. Srdačan pozdrav!“
Zamislite kako to u javnosti, među običnim građanima, zvuči kad se jedan „opozicioni“, visokopozicionirani partijski funkcioner „zahvaljuje“ nekom Botu, sa lažnim imenom i prezimenom “što ste iskreno izneli svoje mišljenje“.
Bot koji iskreno iznosi svoje mišljenje!? – ma daj, molim vas, da se ne lažemo!
Međutim, to može da znači i da se dotični „opozicionar“ i Bot dobro poznaju. I da njihova konverzacija, po sistemu „Ja tebi Vojvodo, ti meni Serdare“, ima za cilj da zamajava građane ali i da, Bota, sada pod drugim imenom, ubaci u novu igru.
Ali bilo kako bilo najvažnije pitanje od svih pitanja u ovovm slučaju je zašto svima koji se trenutno bave politikom u gradu, i vlasti i opoziciji, smetaju, eventualno, nova lica koja bi se pojavila na političkoj sceni? I zašto je nemoguće da se ona pojave!? Da li je politika u Šapcu, i Srbiji, predodređena isključivo za jedne te iste osobe koje ne prezaju od promene mišljenja (što je dobro ako je u opštem interesu) i stranaka. I koji, mišljenje i stranke, menjaju češće nego gaće?
Kako postati političar?
Verujem da ste se, poštovani čitaoci, mnogo puta u životu zapitali kako se kod nas postaje političar. I, kako neke osobe, što bi se reklo: „oraj iz ruke da im ne uzmeš“, preko noći postanu „važne“ ličnosti i počnu da odlučuju o našim životima a da pre toga nisu znali svojim da upravljaju. Ovo je posebno specifično za neku malu lokalnu sredinu u kojoj se svi, manje-više, poznaju i znaju ko je ko i kakav je.
U malim mestima skoro je nemoguće ući u politiku bez oslonca na neku stranku iz prestonice – one imaju mreže, resurse i uticaj na lokalni nivo. U svakoj sredini, pa i najmanjoj, obično postoji “jedna jaka” stranka koja drži vlast i jedna koja pretenduje da dođe na vlast (opozicija). A od strpljenja da se dokopaš neke funkcije zavisi za koju stranku ćeš se opredeliti. Ali i od trenutne političke situacije i ličnog opredeljenja.
Ako si osoba mlađa od 35 godina najbolje je da počneš sa mladima ili sa nekim mesnim odborom. U manjim sredinama čak i gradski odbori stranke nemaju mnogo članova, pa ih raduje svaka nova osoba koja ima energije i hoće da im se pridruži.
Za početak važno je pokazati spremnost da se učestvuje u organizaciji nekih stranačkih događaja: lepe plakati, šeta „od vrata do vrata“ u kampanji, pomogne kad „zatreba ljudima na terenu”. U malim sredinama se stranke mnogo oslanjaju na lične kontakte i usluge pa je važno pokazati inicijativu kako bi te primetio lokalni šef odbora. Ipak, najvažnije je izgraditi ličnu mrežu unutar stranke: vezu sa predsednikom gradskog (opštinskog) odbora ili gradonačelnikom. Bez njihove podrške teško je doći na listu za odbornike.
Međutim, nije dovoljno samo „ulizivanje” već se mora pokazati sposobnost donošenja „sigurnih“ glasova (za šta se moraju angažovati rođaci, prijatelje, ljude iz sela…). A da bi na lokalnim izborima ušao na odborničku listu moraš se uključiti i u lokalnu problematiku (obično su to putevi, kanalizacija, sport, kultura) i rabiti svaku priliku da te ljudi povezuju sa liderom stranke. Da budeš „vidljiv“. Koristiš svaku priliku da stojiš pored lidera stranke, da se fotografišeš sa njim (pa makar i u grupi, mada je najbolje ljubiti se javno prilikom svakog susreta – da svi vide) i da te fotke što pre kačiš na društvene mreže. Naravno lojalnost se podrazumeva.
Ako lista na kojoj si, ili koju si javno podržao, prođe dobro, ulaziš u Skupštinu ili na kadrovsku listu i možeš dobiti posao u javnom preduzeću a kao nagradu za lojalnost i rad možeš postati: član veća, direktor škole, vrtića, sportskog centra, predsednik mesne zajednice, ili samo biti na nekakvom platnom spisku uz mogućnost da zapošljavaš ženu, rodbinu, švalerke… I, samo nebo ti je granica.
Tamo gde lokalni “lideri” često drže pozicije dugo uvek im treba “sveža krv”. I, ne zaboravi, budi spreman da prihvatiš sve kompromise pa čak i promenu stranke ako se vlast u opštini promeni jer – u malim sredinama ljudi ne zaboravljaju kad im pomogneš oko asfalta, struje, zaposlenja ili čak sitnice poput pomoći u papirologiji.
Igra slučaja
Neverovatno je ali istinito da se u politiku može ući i igrom slučaja. Znam, pitate se kako? Pa evo jednog takvog primera.
Nikad me politika nije zanimala ali sam, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bio dosta „društveno“ angažovan i imao sam značajne „veze“ sa mnogim umnim i važnim ljudima iz Beograda ali i šire. Tako se desilo da me jednom, u jednoj novinskoj kući gde smo se sastajali, jedan mladi političar, ugledne opozicione stranke, upta da li je tačno da je njihov predsednik opštinskog odbora (ili već kako se to tada zvalo) bio član SKJ a što je ovaj u biografiju, izgleda, prećutao. Ne shvatajući to ozbiljno, a i ne naučen da lažem, potvrdim mu to. Nedugo zatim čujem da je ta osoba smenjena. Bilo me je baš sram i osećao sam neku grižu savest kad god sam se sa njim sretao u gradu. Sudbina namesti da on danas okreće glavu kad me vidi ali ne zbog toga već zato što su „Podrinske“ loše pisale o njemu kada je pre pet godina pokušao sa Milošem Miloševićem da učestvuje na izborima kao „grupa građana“. I, da znate ne ljutim se na njega. To je kosmička pravda.
Vreme je prolazilo a, po svemu sudeći, osoba koja ga je zamenila nije se snašla, tako mi se čini, pa se dogodilo da, mnogo kasnije, u istoj zgradi i sa istom osobom vodim sličan razgovor. Centrala stranke u Beogradu nije bila zadovoljna, zašto ne znam, pa su tražili zamenu. I, tako, u „užem“ izboru su imali nekog advokata koga nisam poznavao i nisam imao pojma ko je i kakav je. Međutim, kako me je već grizla savest zbog prethodnog slučaja odlučih da slažem. Sve ostalo je istorija. Ta je osoba, eto igrom slučaja, potom postala važna osoba ne samo za grad nego i za državu. I danas je!
Dirigovano
Nikada nismo oskudevali u broju političkih partija i organizacija niti u, takozvanim, „liderima“ koji su se razmnožavali binarnom fisijom (deobom). Međutim, svi oni, kad se u nekoj koaliciji dokopaju važnih funkcija, obično poslaničkih, požele da razgranaju i svoju partijsku mrežu širom Srbije. Ali, avaj, pojma nemaju koga bi i kako pronašli da ih u tom gradu zastupa. U mestu u koje njihova noga kročila nikad nije. Naročito ako u tom mestu nisu participirali u vlasti pa nije bilo love za troškove organizacije stranke i zakupa prostorija.
Ne znam kako je u drugim gradovima i opštinama ali Šabac i region su imali „političkog komesara“ koji je „vedrio i oblačio“. Iz „naftalina“ je izvlačio takozvane nestranačke kadrove ili rotiraro postojeće pa je uspevao, godinama, da zadovolji sve prohteve. Naravno, onima iz Beograda nije bilo važno koga primaju da im vodi neki odbor već samo da ga imaju. Oskudica je i u članstvu i u lokalnim liderima pa daj šta daš. A „komesaru“ je bilo važno da njemu budu lojalni (zahvalni) i da njima može da manipulipe kad zatreba. Što bi narod rekao: „I vuk sit i ovce na broju“!
A kao to u praksi izgleda navešću nekoliko primera:
Tito
Strast prema politici i funkcijama višegodišnjeg (reklo bi se doživotnog) predsednika jedne šabačke mesne zajednice toliko mu je „pomutila“ pamet da ga nije bilo moguće „kontrolisati“. Umislio je da je važan šraf u lokalnoj politici pa to ti je. Njegovu žudnju podgrejao je rascep između šabačkog Gradskog odora i centrale iz Beograda, tada najveće vladajuće političke partije. A kako baš nije bio u „ljubavi“ sa lokalnim funkcionerima koji su ga sa ponidaštavanjem gledali ostao je u izvornoj stranci nadajući se da će on postati glavni u njoj, za Šabac. Ali, ne lezi vraže niko to osim njega u Šapcu nije mislio pa je dotični, na njegovu veliku žalost, izvisio. Ipak, „komesar“ da se ne talasa podgrevao mu je maštu obećanjima da će biti predsednik jednog od gradskih odbora brojnih novostvorenih stranaka koje su nicale poput „pečurki posle kiše“. Ali, i tu je bivao prevaren i obmanut, jer uvek mu je nadu mutio neko treći, pa je odlučio da pređe u konkurentsku partiju. Ali ne partiju njegove demokratske opcije već onu najomraženiju. Osvete radi. Sa ciljem da, kad osvoji odbornički mandat na izborima, koji su bili u najavi, a kako se nadao, sedne za sto sa „gazdom“ Šapca, lupi rukom od sto i kaže mu sve što mu je na duši. A mnogo toga mu je bilo…
Nažalost, život se opet poigrao sa njim pa je njegova, nova, stranka jedva prešla cenzus i, „srušiše se pusti snovi moji“! To mu je još više pomutilo um pa je počeo da se zamera sa svima koji su ga od politike pokušavali da odgovore i da se druži samo sa onima koji su mu ulivali lažnu nadu da će u političkom životu grada biti neko i nešto. I da će, kad-tad pokazati „gazdi“ da je važan. Iako se u političkom životu grada mnogo toga promenilo.
Ipak, uspeo je potom, mahinacijama, da postane „glavni“ u lokalnom odboru jedne prestoničke, novoosnovane (prepravljene), stranke ali na narednim izborima dobio je manje glasova nego što je bilo potrebno potpisa za kandidaturu. A, kako se ta stranka „utopila“ u veću, vladajuću, ponovo je ostao – nigde. Međutim, neki „dobri“ ljudi umuvali su ga da bude predsednik šabačkog odbora jedne vojvođanske, minorne, partije. Daj šta daš. Važno je da bude u politici. I da se kao političar „muva“ po protestima ubeđujući sebe da je važan. Jer nikog drugog ubediti ne može. Ni članove porodice.
Vrhunac njegove političke „akcije“ dogodio se kada je sa „koalicionim“ partnerima pokušao da blokira ulaz zaposlenima u zgradu Gradske uprave. A rezultat te blokade bio je da su njegovi „saborci“ gađali jajima radnike koji su na posao dolazili i tom prilikom pogodili jedino njegovu ženu.
Kako je preživeo njen povratak kući samo on zna ali verujem da mu je kao olakšavajuću okolnost uzela to što je cičao i vrištao na svoje „saborce“!?
Ipak, izgleda, preživeo je pa sad, kao političar sa značajnim iskustvom predstavlja budućnost lokalne opozici i veliku nadu građanima Šapca da će, kad dođe na vlast, rešiti sve njihove probleme. Samo da glasaju za njega!
Političke ispostave
Šabac vri od ispostava političkih partija čije se centrale nalaze u prestonici ili nekom drugom gradu. Kada bih sad krenuo da nabrajam koje su sve stranke imale, i imaju, u Šapcu svoje odbore, ali i grupe građana koje su se osnivale i gasile, trebalo bi mi još najmanje dve strane i opet bih nekog preskočio. Međutim, broj predsednika tih odbora je drastično manji. Pa kako? – verujem da se pitate. Prosto!
Kriza kadrova je evidentna. Isti ljudi već godinama se vrte u krug i samo menjaju „dresove“. Ako bi se analiziralo koliko je ko, od trenutnih likova koji čine političku scenu u gradu, promenio stranaka ili nekih drugih političkih organizacija mnogi bi se iznenadili – neprijatno. Verujem da neki od njih ni sami ne mogu da se sete gde su sve bili. Ono što je meni, zanimljivo je da, trenutno, u jednoj „ispostavi“ imamo ženu predsednicu GO a muža predsednika IO. E, to samo još više potvrđuje moje uverenje da je Šabac politički „okupiran“ (i od vlasti i od takozvane opozicije) i da je zato politički život u gradu neorganizovan, nedelotvoran. A mali broj građana koji u nekakvim bezidejnim protestnim akcijama učestvuju je slika tog političkog stanja u gradu.
Za proteklih pet godina naš grad je politički i društveno potpuno zamro. Vlast je korumpirana, kriminalna i zanima je samo profit i kako pare građana da prebace u svoje džepove. Ali i da „pokažu“ ljubavnicama, bližoj i daljoj radbini, da su moćni i da više nisu gologuzija kakva su do juče bili. U tome im „pomaže“ i opozicija koja se još, i posle pet godina i dva izgubljena izborna ciklusa, nije oporavila od gubitka vlasti i ne zna šta joj je činiti. Cilj takozvanih opozicionih lidera je da uglavno zadrže trenutne pozicije koje imaju i čekaju „da padne nebo“ pa da se ponovo vrate na vlast.
Kada ste, i koliko puta, čuli da je šabačka opozicija sela za sto da se o nečem dogovori? A ako se to nekad i desilo, uglavno u „krnjem sastavu, bolje da nije. Kada ste čuli da su zajednički organizovali neku protestnu akciju? Lokalne političke ispostave proživljavaju međusobnu netrpeljivost svojih centrala koje ih parališu i ne dozvoljavaju im da rade u interesu svoje sredine već samo ono što im centrale naređuju. A to je za Šabac, pokazalo se, uvek bilo pogubno.
Ali, ako se već ni o čemu što im je posao ne mogu da dogovore lako se ujedine u odbrni i čuvanju svog statusa i funkcija. Pa u tom kontekstu i treba tražiti odgovor na burnu reakciju na rečenicu „sto novih lica u šabačkoj politici“!’
Sva tragedija i politička sudbina našeg grada može se sagledati u ovom primitivnom komentaru objavljenom na društvenoj mreži jednog šabačkog “opozicionara”:
„Šabac: Nekom smeta na blokadi opozicija DS, PSG, SSP… Jebite se, ja sam svako veče. Smeta im Nebojša Zelenović a on na blokadi svako veče sa suprugom i svo troje dece. Smradovi jedni isti ste Vučić.“
Sramna slika današnjice, nedostojno za grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka…
Lokalna strategija
Decentralizacija Srbije mora biti prioritet posle promene vlasti. Naročito u politici. Nikada više ne smemo dozvoliti da neko iz Beograda odlučuje o tome kako mi u Šapcu treba da živimo i da mu u tome pomaže neki lokalni janičar. Nikad!
Pogledajte samo Kraljevo, Čačak… gde su grupe građana dominatne u političkom životu! Pametnom dosta!
Zato, još jednom, sada zvanično, postavljam pitanje: Ima li u Šapcu sto novih lica koja bi nosila izbornu listu na sledećim lokalnim izborima? I trebaju li nam?
Ili su dovoljni samo ovi koji se već godinama bave politikom i koji mogu sa svima i ne mogu ni sa kim. Možda će se Nemanja Pajić, nafatiran i materijalno obezbeđen, vratit na stare staze demokratske slave a možda će i nekog naprednjaka savladati „griža savest“ pa će u odsudnom trenutku „okrenuti ćurak“ zarad opšte „dobrobiti“ građana koji će da ga slave i da mu kliču kao spasiocu. I, tako opet, sve u krug!
A kakva je politička situacija u gradu nije potrebno da vam „solim pamet“. Sami možete da vidite i zaključite. Na delu. Vreme je da budete pošteni, pre svega sami prema sebi…
Ivan Kovačević
