„Szabacs viadala“ (Opsada Šapca)
Nepoznati pevač nije žalio ni glasa ni vremena da u 150 stihova, u desetercu, ispeva epsku (junačku) pesmu „Szabacs viadala“ (Opsada Šapca), nešto malo posle 1476. godine. U njoj su, u okviru borbe mađarskog kralja Matije Korvina protiv Turaka, opisana 33 dana opsade grada na Savi, od 12. januara do 15. februara 1476. godine. Inače, detaljan opis bitke dao je italijanski hroničar Antonio Bonfini (1434–1503), lični poznanik Leonarda da Vinčija, u svom delu „Deset vekova mađarske povesti“.
“Ne zna se ni ko je ni kada zapisao pesmu „Opsada Šapca“. Izvesno je samo da je 1871. godine rukopis otkrio mađarski naučnik Verhaj Deže i da se danas čuva u Nacionalnoj biblioteci Sečenji u Budimpešti, kao i da je to najstarija, u originalu sačuvana, mađarska istorijska pesma kojoj, vidljivo je, nedostaje početak. Kod nas se njeni prvi sporadični prevodi pojavljuju 1937/1939, zapravo desetak stihova u „Prilozima proučavanju narodne poezije“Svetislava Stefanovića, a 1957. godine Enver Čolaković u Zagrebu, u „Zlatnoj knjizi mađarske književnosti“, objavljuje delove pesme. Može da se kaže da je pesma „Opsada Šapca“ ili „Deseterac o Pavlu Strijemljaninu i Đerzelez Aliji“, kako je kod nas prevedena, najstariji oblik deseterca, i prvi zapis uopšte epske pesme na ovim prostorima”.
Može da se kaže da je ova pesma je dokaz o velikim i dalekosežnim preplitanjima srpske kulture sa važni evropskim centrima. Znajući da je reč o srednjevekovnom autoru, po formi „chanson de jeste“, sadržaj detaljno opisuje srpske narodne junake u književnom i povesnom smislu. U opštem smislu, pak, postoji saglasnost o dopiranju deseteračkih formi s Juga u mađarsku renesansnu književnost koja upotrebljava izraz „u srpskom maniru“, a sve da
bi uputila na oblik deseterca u nacionalnoj poeziji. U svakom slučaju, ova pesma je dokaz o velikim i dalekosežnim preplitanjima srpske kulture sa važni evropskim centrima.
Iako nije pravi obrazac srpske pesme, ona je nesumnjivo prvi zapis epskog deseterca iz trezora naše baštine. U njoj se peva o junacima srpske epske književnosti, Pavlu Strijemljaninu i Đerzelez Aliji. I ne samo o njima, istorijski događaj deseterca obuhvata još širu galeriju srpskih epskih junaka, kao i značajnih istorijskih ličnosti van književne žiže, poput Mitra Jakšića, Vuka Zmaj Ognjenog, ali i Vlada Cepeša i sultana Mehmeda Drugog. Dakle, ovde je reč o najstarijem zapisu deseterca u vezi s tradicijom epske narodne pesme u kojoj su srpski junaci ( što se potkrepljuje u činjenici da je pesma naučno datirana pre datuma dve naše najstarije bugarštice, bugarštice o Ribanju i bugarštice o Sibinjanin Janku), već i o najstarijem originalnom zapisu deseteračke forme.
Spev je vredan dokaz veze evropskog dvorskog pentametra sa srpskim epskim desetercem, pre svega izraženo kroz „geste de roi“i herojski distih.
Opsada Šapca
****
A Strijemljanin što se tu steko
Dubinu rova dugo je gledo –
Jer onaj što Šabac stvori
Na topove se mnoge osloni –
Pa se vrati hitro belom gradu
Kraljevome gradu Beogradu
I brodova što je tamo bilo
Do Dunava grada oplovilo
Matija ih Savom povukao
I Šapcu ih gradu doteglao:
Raju silnu u krug postavio
Vel`ku tvrđu vodi napravio
Silne lađe u rovove plovne
Topovima da bedem obrone
Sve brodove i drvene šajke.
Kremen puška` sa tvrđave rojnim
I strelama mnogim i nadbrojnim
S andžarom i đuletom grdnim
Aberdarom olovitim srdnim
Tukli su ih hitro, bez odmora
Da ih satru dancu do pomora
Biše silno, do milosti loše
Ogromnu im štetu nanesoše
Ugri lete boju na megdana
Ali mnogih dopadoše rana
Neki od njih život izgubiše
A za kralja časno pogiboše
Prv` pogibe mladi Simon Vardaj
Kukala mu mati sinja vazda.
Beše bogme, junak nad junakom
Kad pogibe od tanata lakog
Drugi beše češki deli-junak
– Obojica Bogu do dodvora!
Nek je čvrsta vera vama svima
Da će ognja vatra sila živa
I sve druge što će bojak biti
Bogu milom čisto gnezdo viti!
Molimo se za duše junaka
Bogu slava i Bogu je hvala
Sve je dobro što dao je nama
Za dobitak šabačkoga grada
Delije su Bogu navek mile
Višnji daje junačkome srcu
Višnji hvali viteza junaka
Kakav boj se Šapcem zbio
To zna onaj koji ga je bio
Sve junaci silniji od silnijih
Koji kralju jesu od najvernijih
Što opsadu lasno sprovedoše
I na dobar glas izađoše
Podno tvrđe ako Česi brišu
Pogiboše smelo u jurišu
Naročitu borbu zapodeše
A junaštvo svetu nadenuše
No kad Česi grunuše unutra
Šapca nasta pokolj neviđeni
– Česi daju, a Turci uzdaju –
S kule Turci oganj otvoriše
Sa čaršije krvav boj razneše
Mnogi junak pogibe onamo
Što od zrna što od rova hladnog
Kleta nek je hrabrost Osmanina
Padoše od obesti tiranina
Kolko jošte od čojastva svoga!
(No sad dosta od takve kuknjave
Vratimo se na junačko uzdanje)
Petnaest hiljad stiže konjanika
Da pomogne Šapca bojanika
Uto eto slavnog beg-Alije
I sa njime jahača delije
Ispred Šapca na zbor poče zvati
Htede savet o boju im dati
Al ne uspe jer se Ugri množe
A kad Kralje poče besediti:
Bubnji stavni gromko zabubnjaše
Trube zurli glasno zatrubiše,
Nebo bukom ko da raspeše,
A delije silne zaurlaše,
Da ordije ne bi govor čule
Da ne prime savete begove.
Zaludu je beše Šapcu došo
Gore pošo a još gore došo
Od tog glasa vojske uplašiše
A delije gredom začudiše
Teška srca a spuštenih glava
Od pomoći budi Bože s nama!
Ne imaše do druga izbora
Da se vrate kući od pokuda.
A eto ti mladog Turčin Hamze
Ka mađarskim deli-junacima
Da nekoga od svojih nađe
Iz Šapca ispred turske tvrđe.
I pobeže slavnom kralju Matiji,
Ukaza mu mesto pogodito
Odakle će bolje Šabac biti
I lakše ga tako osvojiti –
S tog belega poče grmljavina
Sa svih strana munja aberdima
I šančeva što je svega bilo
Svako zrno svrhu pogodilo
Sa Turcima još se pripoveda
I zrnu se pravo u cilj gleda
Golem jad na nekrsta sađe
A hrišćanstvu tad sunce izađe
Vide Turci da gube tvrđavu
A sultanu da jave ne smeju
Već stadoše da većaju bolje:
Neka ide ko je kakve volje,
Kome vođi da se priklanjaju –
Ko sultanu, ko ugarskom kralju,
A da blaga od šabačkog grada
Ne uzima nikoja posada
U Šapcu ga dakle ostaviše
A grad Šabac kralju pokloniše.
Da kraljevo Slovo što donosi
Iznutra nijedan ne pokosi
To oni dobro sprovedoše
Da se kralju većma dopadoše.
Drago beše njemu i narodu,
Što uzeše u pogodbu pravdu
A dostoji svakoga vladara
Da oprosti zatočniku prava
Te za primer i svima onima
Što je dato ka drugim ljudima
Na koje se voljom smilovao
I milosti svoje pokazao.
Tako pade šabačka tvrđava
I po njozi tušta aberdara
Na to mnoštvo kralj dodade više
A grad Šabac časno utvrdiše
I junake u njemu ostavi
Da zijana niko ne napravi
Kad je bilo kako je i bilo
I Turcima kad je oprostio
A kralje se ka Budimu vrati
Sa poslugom turskom da ga prati
Kralj se vrati, a svi se čudiše
Čaršijama budimskim pudiše
Kad u dvoru premudroga kralja
Gledali su raskoši Turaka
Milostivnog kralja što ga služe
Po glasima što o dvoru kruže
A kad aber u Tursku stizaše
Turski car ih besno proklinjaše.
Prevod: M. Čudić – L. Kuzmanović
