IVAN GLIŠIĆ – „Lomio sam vetru krila“
Sedamdeset i četvrte prvi put odem u London, zatim sledeće godine ponovo i tada upoznam pankere u Londonu i kažem: „To je moj svet, ja više sa rokerima i estradom nikakve veze nemam, prelazim u pank!”
A sasvim slučajno sam ih upoznao u jednoj ulici. Nisam imao pojma ko su, mislio sam da snimaju filmove Čarlija Čaplina. U Hajd Parku sede svi u robijaškim crno-belim odelima, čirokijima, lancima i okovima od plastike, zihernadlama, kožnjacima, martinkama, mladi i stari. Pitam ih šta je to, oni meni kažu pank. Pitaju me odakle sam, iz Srbije – odgovaram, Jugoslavije, šta slušam, kažem The Who, Kinks, Pretty Things a oni meni: „Gud, gud.” Odvedu mene i moje učenike, sa kojima sam otišao u London, preko Temze u napuštene fabrike u Čelsiju i počnu da mi sviraju od Kinksa „You Really Got Me” i „All Day and All of the Night”. Ja se zaprepastio! Ali su, zapravo, na osnovu toga, tog anarho-roka, i započeli pank. Pričali su mi o progonima, nema ih u novinama, ne piše se o njima, ali oni imaju svoje novine, fanzine. Pitam ih šta su fanzini, a oni kažu da rukom pišu pa kopiraju. I tako se, kad sam se vratio, ubacim i u svet fanzina.
U početku smo to rukom pisali. Nismo imali fotokopir mašine, nego na pisaćoj mašini kucam, pa pod indigo. Jedni drugima smo slali dok se nisu pojavile fotokopirnice. Isečcima iz novina smo stavljali naslove.
Prvi radovi su bili na temu pojave panka i ukazivali smo na negativne pojave u društvu, korupciju, crvenu buržoaziju, protiv koje smo se digli i šezdeset osme, neuspešno. Nije bitna diploma, već politička podobnost. Kada je od te sedamdeset pete krenulo, pank je imao takvu tematiku socijalne nepravde, zbog čega su nas proganjali, bili smo društveno i politički nepodobni. Iako smatram i dan-danas da smo baš bili podobni, nismo bili crni talas, nego beli talas, i da su oni zlo i beda i da su uništili federaciju i socijalizam, koji je tako lepo bio zamišljen. Na kraju, evo vidi se, smo bili u pravu, kao da smo bili neki nostradamusi, proroci.
