Šta se desi ako se preselite u pakleni komšiluk: Srđan Đurić
Mnogo „gradskih ljudi“ sanja o preseljenju u ruralnu sredinu, sanja o svom parčetu zemlje, kućici sa dvorištem i baštom okolo. Međutim, šta se dešava ako se u toj sredini baš i ne snađete? Šta se dešava ako naiđete na „loše komšije“ i ako ne pronađete zajednički jezik, te vam se život pretvori u „ratno stanje“? Postoji li normalan život ako vam komšija svakodnevno pušta glasnu muziku, optuđuje da ga uznemiravate, ako vas okružuje 10 pasa koji laju i na sve to institucije ne reaguju baš najbolje. O kulturi življenja i problemima u komšiluku za naš list govori Srđan Đurić, koji za sebe kaže da je “večiti Idealista, koji svoj identitet i autentičnost bazira na slobodi od tuđeg mišljenja, konvencija i kvazi autoriteta”. Bivši umetnik, za sebe kaže da je intelektualac i planira da postane pisac.
Opiši nam svoj život u nekoliko rečenica.
Rođen sam u jednom od najstarijih evropskih gradova u Dalmaciji, iz koga sam migrirao 1995. godine. Za mene je Dalmacija bila i ostala Edenski vrt. Preseljenje u Šabac u tim ratnim godinama je bilo novo iskustvo, kasnije sam se uspešno integrisao i zavoleo Šabac, koji je uspešno gradio svoj evropski imidž. Do svoje trideste sam akumulirao građansku kulturu i slilom prilika se preselio u Majur. Ispostavilo se kao krucijalna greška, jer na selu promovisati građanske vrednosti nije imalo efekta. Do pre par godina živeo sam mirno u toj sredini, kao potpuni anonimus, dok nisu počele konfliktne situacije sa bahatim i nerazumnim ljudima. Ono što je krajnje degutantno je da sam doživeo takav malograđanski odnos da nikog u mojoj sredini nije bilo briga za golgotu kroz koju prolazim, već su gotovo svi aktivno i agresivno učestvovali u mom društvenom progonu.
Sa čim si se susreo tokom svog života u naselju Majur?
Migriranje iz gradske zone u prigradsku palanku je bilo više nego depresivno, jer već prvih dana se osetilo da tu konstitutivno ne pripadam kao gradsko dete. U Majuru su me dočekali vašarski mentalitet, jeftina verzija kafanskog nacionalizma i radikalnog feminizma. Problem kod suburbanih sredina je intezivna dogamtizacija stereotipnog mišljenja. Ako si drugačiji, možeš da se nađeš u ozbiljnom problemu. Za moje komšije Krajišnike je bilo sasvim prirodno svakodnevno narušavanje javnog reda i mira intezivnom bukom putem uređaja za muzičku reprodukciju, eksplicitnog provociranja intezivnom dečijom vikom, bacanjem eksplozivnih naprava pod prozor moje teško bolesne majke. Hronologija palanačkog ludila se manifestovala što sam tri puta napadnut, jednom pretučen, a bezbroj puta prećeno nasiljem, dva puta i fizičkom eksterminacijom. Da ne zaboravim i neodgovoran odnos vlasnika 10-ak pasa, koji 24 sata uznemiravaju svojim lavežom. Kolika je komšijska solidarnost tih ljudi, najbolje ilustruje fakt da neki od njih decidno tvrde da pas ima veća prava od čoveka.
Koliko su ljudi spremni da žive u zajednici?
Generalno problem aktivne socijalnog otuđenja, je inkorporiran kroz masovne medije koji su transformisali svest ljudi. Onog momenta kad smo počeli da prihvatamo truli „američki san“ o materijalnoj idili, postali smo otuđeni sa dobrom predispozicijom da tu otuđenost transformišemo u takmičarsku ozverenost. Zgrtalački karakter je stvorio apsolutnog roba, koji u drugom čoveku vidi konkurenciju i da bi zadržao neki svoj privid od uspeha spreman je na ekstremni oblik socijalnog darvinizma. Zajednica nikad ne može uspesti gde nema ljubavi i gde se ljudi takmiče da ostvare profitabilnost, jer bilo kakav oblik takmičenja stvara zavist i mržnju. Svaka doseljenička ulica u Majuru ima svoj mikro svet, gde postoje ruralne običajne dogme koje se nameću kao kosmopolitističke paradigme. Najgora je ta seoska arogantna isključivost, gde niko ništa ne proučava, al se svi u sve razumeju. Tu ne postoji racionalan dijalog već se kao i do sad, na žalost, problemi rešavaju nasiljem, pretnjama i vikanjima. Za mene je to decidan indikator da civilizacija još uvek nije stigla u tu sredinu.
Da li misliš da je rešenje problema da se ti preseliš, da li treba neko da dozvoli da mora da se preseli zbog „lošeg komšiluka“?
Sloboda kretanja i naseljavanja je ustavno zagarantovana kategorija, dok god kao lojalan građanin ustavnog poretka uživam protekciju ne treba težiti instant radikalnim rešenjima. Jeste da sam trenutno lažnim konstrukcijama getoizran, al ima i to svoje prednosti jer imam mnogo više vremena za čitanje i kretivno pisanje. Ipak ostaje gorak ukus, da permanentno nemaš komšiju sa kojim možeš da popiješ kafu, odigraš partiju šaha, ili prokomentarišeš dnevno politička dešavanja. Samo ove godine sam tri puta ponudio da pacifiziramo odnose, međutim neki ljudi smatraju da je moja kultura odraz moje slabosti, jer ne odgovaram nasiljem na nasilje. Sad, pitanje je koliko je bezbedno i sigurno živeti sa ljudima koji su skloni nasilju i patološkim lažima. Poznato je da čovek koji negira nasilnu prošlost, spreman da je ponovi.
Kako opisuješ sistem u Srbiji i tvoju borbu sa institucijama?
Institucije su stvorene da služe građanima, međutim nije uvek prepoznat profesionalan odnos. Bilo je dosta institucionalnog propusta, nedostatak adekvatnog delovanja, kao i konkretnih rešenja. Mogu samo da kažem da moj alarmantan problem sa iritantnim lavežom od 10-ak pasa i dalje stoji nerešen, iako sam inicirao i kreirao zakonsku inicijativu da se komunalnoj policiji daju veća ovlaštenja da se neodgovorni vlasnici sankcionišu. Međutim, možda u narednim danima uspemo kordinisanim radom pronaći adekvatno rešenje. Takođe nisam zadovoljan ni radom policije opšte nadležnosti, koja nije uvek profesionalno reagovala. Postoje neki rokovi posle kojih ću napisati opširno javno saopštenje ukoliko se ne neki problemi zakonski ne regulišu.
Gde se u Srbiji izgubila empatija?
Radikalnom dehristijanizacijom Srbije smo se odrekli hrišćanske etike, dok su u modernom vremenu TV, internet i video igre uzele svoj danak. Ko je kriv? Globalizacija, koja je ništa drugo do kulturološko porobljavanje. Naša kultura je izgubila svoj identitet kroz proces amerikanizacije društva. Najbolji primer su moderne serije i filmovi u kojima je radikalna promocija kriminala, bahatosti, nasilja i nemorala. Nametnuta nam je kultura zabave kroz koju smo izgubili kritičko razmišljanje i počeli da se ponašamo kao infantilne ličnosti. Druga stvar je što više nigde ne postoji autoritet. Nestalo je poštovanje prema starijima, obrazovanijima i generalno prema dobroti i moralu. O kakvoj društvenoj regresiji se radi govori i moj primer, gde gomila nepismenih ljudi valorizora moje intelektualne i umetničke sposobnosti. Treba li takve stvari komentarisati?
Da li si se ikada u svojoj ulici osećao kao uljez?
Moja ulica nosi ime velike srpske heroine (Milunke Savić), koja je sa hrišćanskog aspekta pokazala najveći akt ljubavi prema svom narodu. Danas je došlo do inverzije vrednosnog sistema, pojmovi poput ljubavi i istine su relativizovani i banalizirani. U Bibliji je rečeno „ljubi bližnjega svoga, kao samog sebe“, a nije li naš bližnji upravo onaj čovek čiji lik svakodnevno gledamo u našem okruženju. Raznim patološkim konstrukcijama u cikličnom sistemu laži i prevare metafizički ubijamo ličnost drugog čoveka kad ga ne prepoznajemo i ne priznajemo kao ličnost. Mnogi me danas intezivno mrze i šire pataloške laži, jer ne mogu da gospodski podnesu svoje pravne poraze protiv mene, pa primitivnim činom osvete preko svojih satelita pokušavaju da mi uruše reputaciju intelektualca. Kao i reputaciju kulturnog i civilizovanog čoveka.
Đ.M.