Dobrodošli u još jedno uzbudljivo izdanje podkasta #DISPATCHESH, vašeg vodiča kroz svet transporta i biznisa!
U ovoj epizodi podkasta nam se pridružuje poseban gost čije iskustvo kao vozača kamiona u Americi donosi jedinstven uvid u svet transporta, ali i preduzetništva.U pitanju je gospodin Bojan Vignjević, dugogodišnji vozača kamiona u SAD-u, aktivni učesnik u transportu širom Evrope, a sada vlasnik kompanije koja pomaže ljudima da ostvare svoj san o karijeri vozača kamiona u Americi.Kroz razgovor sa Bojanom, istražićemo kako je započeo svoju karijeru kao vozač kamiona u Americi nakon iskustva sa programom „Work and Travel“, te kako je uspeo da pređe put od vozača do preduzetnika.Razgovaraćemo o izazovima i lepotama vožnje kamiona u Americi u poređenju sa Evropom, kao i o važnosti dobre komunikacije između vozača i dispečera. Bojan će sa nama podeliti svoje iskustvo i savete o organizaciji rada u transportnoj industriji, kako za vozače tako i za dispečere.Ne propustite da saznate više o Bojanovoj inspirativnoj priči, njegovom putovanju od vozača kamiona do preduzetnika i savetima koje ima za sve one koji sanjaju o vozačkoj karijeri u Americi.Ostanite sa nama jer #DISPATCHESH donosi priče koje vas inspirišu i motivišu!– Bojane, dobar dan, dobro došao!– Dobar dan, bolje vas našao, pozdrav za sve gledaoce podkasta.– Bojane, ajmo pravo s’neba pa u rebra, odmah da te pitam, koliko dugo si ti bio vozač kamiona u Americi?– Što se tiče Amerike, nekih, ukupno 7 godina tamo, znači kompanijski i kao „owner operator“. A ovde po Evropi, možda nekih godinu dana.– I kakvo te iskustvo prati u tome?– Pa dosta dobro iskustvo, mislim u početku je bilo tu dosta, onako, padova, ali kad generalno sagledamo sve, dosta dobro iskustvo. U odnosu na ovde, Evropske vožnje.– Kako si uopšte došao do tog momenta da postaneš vozač kamiona? Probudio se jedno jutro i rekao „E ja od sutra vozim kamion u Americi!“.– Ne, ne, ne, mi smo otišli kao studenti, par puta smo išli kao studenti na „Work and travel“, i onda se tako rodila ideja da vozimo kamion, jer dosta ljudi tamo naših vozi kamione. I rekoh, što mi da gubimo vreme kad svi prave dobru lovu, znaš. Rekoh, ajde, daj i mi da udjemo u taj kamion pa da vidimo kako to ide. Tako smo svi, generalno, studenti ulazili.– Znači u kamionu je dobra lova?– Pa dosta dobra, da, da, da. Sad je malo kao lošije zbog cene goriva ali i dalje je dosta to bolje nego ovde u Evropi. Mnogo bolje.– Pa i cena goriva, preneseno, jeftinija je tamo nego ovde i dalje. U Evropi je malo to gorivo…– Ovde, stvarno to, ja ne znam, nije realna cena, nikako, sa cenom prevoza. Baš je haos.– I reci mi sad, odmah da te pitam, ti kao vozač, ja kao dispečer, jel se vole dispečeri i vozači?– Pa kako ko, da, zavisi od vozača, znaš, imaš jako mnogo, evo sad ja kad sam radio kao dispečer, jako mnogo vozača koji su toliko zahtevni da ti jednostavno ne možeš da ga dispečuješ, to su stvarno neki nenormalni zahtevi. Ili ovi Amerikanci koji neće da rade, a opet ne znaš ni kako da ih dispečuješ kad neće da pravi pare, znaš, i mislim ono, nikako tu neku sredinu naći da bude normalno i za jedno i za drugo, da se slažu.– Znači, nije lako vozačima, ali nije lako ni dispečerima?– Dispečerima nikako nije lako. Boga mi, baš je…– Koliko puta si se ogrešio o dispečera u tih 7 godina vožnje, reci mi?– Au…– Sad kad gledaš, iz ove perspektive?– Dosta, dosta, možda sam čak i ja bio dosta zahtevan, ali sad, kad to gledam sa ove strane, šta da radimo, mislim, zavisi od firme opet, kako, koje ture imaju. Da li imaju „dedicated“, da li mora „board“, da li mora više da se trude ljudi znaš, sve opet zavisi i od dispečera, kakva je on osoba. Neko radi od 7 do 3 i to je to, ide kući, neko ostane duže da te pokrije, da te ispoštuje, tako, svašta ima.– Šta je najgora stvar koju dispečer može da uradi jednom vozaču?– Pa, dešavalo se tu svašta, svašta je bilo, mislim generalno ja sam imao problem sa tim dispečerima što su se tek, onako, učili, jer smo mi, jako mnogo je nas došlo, i jako mnogo novih dispečera je bilo u tom trenutku, nisu mogli svi ljudi da toliko pokriju, tako veliki broj i količinu vozača. I onda ti priučeni, da kažemo, dispečeri, radili su samo ono, Čikago, Boston, samo “ East coast “ i nazad, i samo nas tako cimali, kroz gužvu, znači, mi smo više izludjivali. Rekoh, jel postoji tu nešto, da se vozi nešto drugo? Dok smo mi svi skontali gde i šta radi i kako to radi, i oni i mi vozači, to je bio pakao. Pakao baš. Sad su svi ti ljudi u jako ozbiljnim firmama, i menadžeri svih firmi ti svi dispečeri, i svi se znamo i dalje, komuniciramo…– Znači, prvi mačići u vodu?– Da, da, prvi mačići, šta da radimo, učili su svi.– Da li je najgora stvar koja može da se desi vozaču, da čeka? Čekaj na utovaru, čekaj na istovaru, čeka na redu, pumpi, i onda čeka dispečera na turu?– Da, da, mislim sve je do organizacije, bar što se mene tiče. Ja, to čekanje sam koristio za neke druge stvari. Ili trening ili ovako nešto, da gledam neki podkast, da se onako, malo više edukujem, jer mi je smaranje da sedim, da blejim u mestu, znaš. A dosta ljudi to onako podnosi, nekako psihički loše. E sad isto, što se tiče te organizacije dispeča isto, npr. meni je dan kretao ujutru, ustanem u 7, odem uzmem kafu, okupam se, sednem da doručkujem i čekam turu, znaš. A neko tu bleji pa čeka turu pa onda ide jede, pa kupa se, pa usput gubi vreme, znaš, na sve te stvari nebitne. Sad, sve zavisi, isto, do organizacije. Od čoveka do čoveka.Pogledaj celu epizodu podkasta na MyCER YouTube kanalu ili poslušaj na Spotify
