Predlog za razmišljanje
„Razmisli pre nego što počneš da misliš!“ (Stanislav J. Lec)
- – Vajkam se nešto: „ograđivanje“ nije baš lepa, čak je unekoliko i tužna reč. Osim kada asocira na uredno oivičene prolećne bašte, plodne zemljišne parcele i raznorodna igrališta. Opet, vojnička kasarna stvara u čoveku nelagodu, teskobu. Ni zoološki vrt nije idealno mesto za one koji gaje duboku ljubav prema tamo sputanim životinjama. A o rezervatima, zatvorima i logorima da i ne govorim. Najzad, ograđivanje od stvarnosti – traje li predugo! – naginje „ograđivanju“ od pameti. Introvertnost redovno praćena inertnošću.
Inače, „ograđivanje“ ne znači ni odbijanje, ni osudu. Ono aludira na zakatančenost, na potpuno ili delimično odsustvo komunikacije. Često i na nezainteresovanost. U suštini – obično je posredi nepoverenje, pa i zebnja od neizvesnog. Možda i bekstvo od zbilje kao i od onog dolazećeg a nepoznatog. Tako nekako vidim i stanje u današnjoj Srbiji, njene unutrašnje, ali delom i spoljašnje relacije. A Srbija je, ne od skora, hibridno društvo: i nacionalno – sa mestimičnim nacionalističkim, pa i šovinističkim stremljenjima i „izletima“ pojedinih njegovih slojeva – i građansko u najplemenitijem smislu. Uz, još uvek pretežnu površnost i manjak vizije. I sa brojnim protivurečnostima, dilemama i ozbiljnim problemima. - – S prethodnim u vezi, evo nekoliko nepotpunih tezica, važnijih ilustracija:
– Nerešeno pitanje statusa Kosova i Metohije, kako međunarodno, tako i u nacionalnim, ustavnim okvirima;
– Nizak životni standard, slaba prosvećenost, zabrinjavajući nivo opšte kulture, uz rašireni primitivizam i neukus;
– Siva ekonomija i sitnosopstvenički mentalitet množine građana, ne retko prožet strahom za golu egzistenciju;
– Raširenost korupcije, posebno finansijskog ali i ostalog kriminala, rasprodaja vrednih javnih dobara i prirodnih bogatstava, uz pranje i nelegalno prelivanje novca u privatne džepove malih i velikih tajkuna, raznih manipulanata, prevaranata i šibicara;
– Marginalizovanje Ustava i zakona, osobito osnovnih ljudskih sloboda i prava: „papirnata“ jednakopravnost građana, fasadna podela vlasti, osetno poljuljana pravna sigurnost i zaštita, nedopuštena medijska magla …
– Pasivnost i konformizam znatnog dela intelektualne elite, no ne samo nje;
– Umnogome privatizovani državni aparat, diktatorska vladavina utemeljena na monopolu sile, ucenama, klimavim i partijski prožetim javnim institucijama, lažima, jeftinim obećanjima i populizmu;
– Kobajagi nezavisno sudstvo i samostalno javno tužilaštvo, uz strogo zauzdanu policiju;
– Rascepkanost opozicionih i kvazi opozicionih činilaca, neprofilisanost jasne političke alternative, nacionalnog i državnog programa, a bez čelne ličnosti koja bi svojim autoritetom, kredibilnošću, harizmom i stručnošću predstavljala novu sliku Srbije – sliku i priliku savremenog, autentičnog kosmopolitskog patriotizma (v. „Pisma iz Norveške“, Isidore Sekulić). Rečju, neophodan nam je čovek neporecivo liberalno-građanske orijentacije i tolerancije prema različitosti;
– Zadivljujuća snaga, smelost, upornost, organizovanost i kompaktnost pretežnog dela studentske (i srednjoškolske) populacije;
– Još nedostignuta kritična masa naroda za duboke sistemske nenasilne socijalne promene, pre svega vladajućeg režima a time i unutrašnje i spoljne politike Srbije;
– Srpska pravoslavna crkva – ne samo što je ustavno nominalno odvojena od države – nego se retorički dvosmislenim i disharmoničnim istupima onih koji je predstavljaju sve upadljivije udaljuje i od bîća i duha naroda.
Sve u svemu, živimo u doba neraščišćene neslavne prošlost, posebno one od kraja prošlog i početka aktuelnog stoleća, izvitoperene zagađene sadašnjosti – i nejasne budućnosti u uskovitlanim svetskim okolnostima.
- – Notorno je: Srbija je proteklih meseci u znaku studentskih blokada i masovnih protesta – i hodajućih i stojećih! – uveliko zaustavljenog toka visokog i srednjeg školstva, bojkota, štrajkova i obustava rada, mahom zbog neispunjenih opravdanih studentskih zahteva u pogledu onog tragičnog novosadskog događaja.
I tako, traje sudbinska i iscrpljujuća partija „rovovskog i šaha“ vlasti i nezadovoljnog zamašnog dela naroda. A u najvećem riziku su najhrabrija i najčistija grupacija – studenti koji žele da uče u atmosferi slobode, pravde, demokratije i odgovornosti onih koji su se grubo ogrešili o pravo, moral i struku.
Ključno pitanje je bezmalo hamletovsko: kako ne upropastiti njihovo dalje školovanje a u prvom redu njihovu svekoliku budućnost u rođenoj zemlji? Kako ne utuliti svetlost i svetost njihovog poleta, tû ogromnu, zadivljujuću energiju? Kako im pomoći a da to ne bude „sa visine“ i arogantno, već sa kolegijalnim i prijateljskim osećanjima, u rangu saradnje i ravnopravnosti u zajedničkom radnom miljeu – tonom razumevanja, obostranog poštovanja i ljudskosti? Sa osećajem kako za stvarnost, tako i za njihovu mladost, za njihove nasušne interese i potrebe.
Stoga, evo predloga za razmišljanje: Ideja je da predsednik i potpredsednici Narodne skupštine sa predstavnicima studenata izabranim od mega plenuma svakog univerziteta bez odlaganja postignu pisani sporazum o daljim aktivnostima – uz posredovanje čelnika Srpske akademije nauka i umetnosti, pod njenim okriljem. Sadržinu tog zvaničnog i neposredno izvršnog dokumenta činile bi dve grupe preuzetih obaveza.
S jedne strane, da studentski mega plenumi „stisnutih zuba“ izglasaju uslovni, recimo tromesečni moratorijum na blokade fakulteta i univerziteta, kao signal za promtno otpočinjanje kompletne redovne akademske nastave i prijavu ispita. Da bi se tako sačuvala studentska čast, ponos i dignitet a da se istovremeno ne izgubi u potpunosti školska godina.
S druge strane, iz ugla vladajuće garniture – imajući potonje u vidu – da se, bukvalno paralelno, preduzme sledeće: 1) smena čelnika najvažnijih javnih tužilaštava; 2) bez odlaganja započinjanje skraćenog ustavnopravnog procesa formiranja takozvane privremene vlade, vlade društvene solidarnosti. Predsednik Republike bi Narodnoj skupštini predložio kao kandidata za manadara te vlade ono lice koji bi dobilo većinu glasova predstavnika aktuelnih parlamentarnih stranaka, predstavnika studenata, univerziteta, prosvetnih radnika (sindikalno određenih) i organizacija civilnog društva. Premijera i članove privremene vlade samo bi verifikovala Narodna skupština. Misija vlade bi bila: 1) da aktivira nadležne institucije kako bi se u što kraćem roku do kraja ispunili svi studentski zahtevi; 2) da se, pravno i faktički, uspostave regularni uslovi za fer izbore, parlamentarne, pokrajinske i lokalne.
A ako bi se kojim slučajem u navedenom tromesečnom roku odnosni hipotetički studenski džentlmenski potez ma na koji način zloupotrebio od strane političkih moćnika – studenti bi (dabome i mi, njihovi profesori!) bili vlasni, ruku-pod-ruku sa izneverenim narodom, da obnove sve ranije blokade i da legitimno poglase opštu građansku neposlušnost u Srbiji.
S neizvesnim ishodom.
„Svaki put kad se ljudi sa mnom slože, imam osećaj da sam pogrešio“….jer, „govorimo li istinu, kad-tad će nas razotkriti“. (Oskar Vajld)
Dr Zoran R. Tomić, aktivni redovni univerzitetski profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo
