LIČNI STAV
Gledam ih. Tiho se radujem. Nije im uspelo. Pre 98 godina, (ne tako davno i ne tako daleko) formiran je Hitlerjugend. Trajali su 19 godina (do oktobra 1945) posebno vođeni i usmeravani klinci sa ciljem da se uspostavi večna vladavina, jednog čoveka.
Kada sam čula za „Akademiju“ mladih lidera, naježila sam se, ali nisam shvatila ozbiljno. Svi smo se nekako sprdali sa idejom obrazovanja iskompleksiranih i neusmenih dečačića i silikonskih devojčica i njihovim kurikulumom.
Nekako su nam promakli, kao nejasna alegorija ili pokušaj satire jednog doba. A onda, su počeli da izlaze prvi primerci iste, svršeni „studenti“. Istovremeno u redovnoj školi, na poslu, sam sve više viđala u rukama mojih učenika, luksuzne adresare sa oznakom vladajuće stranke, hemijske olovke, pernice, „zanimljive“ aksezoare. Do februara 2024. u svakom odeljenju od 30 učenika, bilo ih je 7-9. Bila je to prva signalna lampica, koja me je upozorila da spremaju da nam otvoreno, direktno i bez uvijanja otmu decu. U tom periodu su počela da me iznenađuju pitanja dece, koju sam sretala van Škole. (U Školi, nikada nisam govorila o politici, mada su svi znali šta mislim o grupi sujetnih, nestručnih i nepismenih ljudi na vlasti, prosto je isijavalo iz mene). Koliko Vama plaćaju za izlazak na izbore? Nije valjda da izlazite za džabe? Ili konstatacija jedva čekam da dobijem ličnu kartu, jer država daje lovu, „za onako“.
Znala su deca odgovore, ali su mi smišljeno ukazivali na već široko otvorenu Pandorinu kutiju. Tih meseci je veći broj mojih senzora već bio upaljen. Bilo je jasno kao dan. Otimaju nam decu.
Kada sam odlazila iz učionice (na privremeni rad, slično „Ocu na službenom putu“), upitao me jedan pametan dečak, budući lekar (biće izuzetan, to znam, već sada) zašto napuštam posao koji volim? Odgovorila sam mu da se bojim da će zaboraviti šta je normalno u jednom civilizovanom društvu.
On mi je tako jasno, direktno i bez uvijanja rekao „Mi ne znamo šta je normalno, kako možemo da zaboravimo ono što ne znamo kako izgleda“? To je bila kap u punoj čaši.
I onda i sada znam gde sam krenula i za koga se borim.
Posle 10 meseci neprekidnog „uličarenja“ sa mojom decom, saborcima, kolegama, učenicima, potpuno sam sigurna u jednu stvar, da je poslednje dve godine teško razdvojiti ličnu od javno izgovorene reči, a prema javno izgovorenoj reči, svi moraju imati ODGOVORNOST.
Bez izuzetka.
Pa ipak…
To je i jedina snaga koju posedujem. Reč. Misao. Stav. (Moć govora). Sposobnost da možda uvidim, nekada predvidim.
Ove generacije klinaca su snažne, osvešćene, moralne, spremne da preuzmu breme 21. veka. Pa ipak, imam potrebu da im šapnem, tu smo, da preuzmemo deo tovara, koji ste natovarili. Pretežak je.
Zarad vaše budućnosti, ali i budućnosti naše dece i unučića.
Na tom putu, držim NAM palčeve i polivam vodu.
Trebaće nam.
dr Tatjana Marković – Topalović, Narodni poslanik i potpredsednica stranke Srbija Centar