Zapisi iz pomračenog grada
Godinama su građani Šapca mogli da slušaju kritike čelnika Srpske napredne stranke na račun prethodne vlasti. I obećanja da će, kad oni dođu na vlast, biti sve drugačije, bolje. Igrom slučaja, krađom, kupovinom, prevarama, jednom rečju okupacijom, uspeli su šabački naprednjaci da se dokopaju vlasti i odmah proglasiše da će, pod njihovim upravljanjem, Šabac biti grad „budućnosti“!
Proglasiše, ali ništa ne uradiše. Da valja! Ili poimanje pojma „grad budućnosti“, naše i njihovo, nije isto. Da ništa od onog što su obećavali neće uraditi razboritim ljudima bilo je jasno već nakon samo nekoliko meseci njihove vladavina i načina na koji su počeli da vladaju. Šabac je postajao sve prljaviji i zapušteniji. Iako je budžet, na zamajcu rada prethodne vlasti, bio „nikad veći u istoriji“ građani od toga nisu imali neku vajdu. Osim asfaltiranja seoskih puteva koji su pružali mogućnost novopečenim vlastodršcima da se „debelo ugrade“ i pare građana preliju u sopstvene džepove. Zanimljivo je bilo poređenje da je kilometar asfaltiranog puta u, relativno ravnom Šapcu, bio mnogo skuplji od onog koji se radio u bespućima, recimo, Ljubovije. Nažalost, jedino su „Podrinske“ o tome pisale jer je šabačka opozicija imala „druga posla“.
A kada su shvatili da to što rade, ili ne rade, nema nikakvu kontrolu ni nadležnih organa, ni takozvane opozicije, ni građana pred njima su se otvorili „vrtovi Vavilona“, i sva raskoš mogućnosti preraspodele budžetskih sredstava za njihove, lične i partijske potrebe.
Uništavanjem šabačkih medija ili kupovinom onih koji su se prodati hteli lokalni mediji postali su OGLASNA TABLA šabačke vlasti na kojoj je „cvetao život“, na kojoj se „radilo i gradilo“, zahvaljujući predsedniku Vučiću, i samo i isključivo njemu, a što je predstavljalo obmanu građana i kod onog dela neprosvećenog pučanstva stvaralo lažnu sliku da se živi dobro.
Međutim, nije baš sve propadalo. „Brzinom munje“, kao iz vode, nicali su prosjaci po šabačkim ulicama. „Nemoj me zaobići“ i slične poruke, koje ponekad „lede krv u venama“ postale su sastavni deo šabačke stvarnosti.
Prosjačenje
Prosjačenje na ulici je kompleksan fenomen koji uključuje socijalne, ekonomske i psihološke aspekte, a njegovo tumačenje može zavisiti od različitih faktora:
Prosjačenje je često rezultat siromaštva i ekonomske marginalizacije. U mnogim društvima, ljudi koji se nalaze u ekstremnom siromaštvu nemaju pristup osnovnim resursima poput hrane, stambenog prostora ili zdravstvene zaštite. Zbog toga, prosjačenje postaje jedini način da dođu do nečega za preživljavanje.
Prosjačenje, takođe, može biti pokazatelj socijalne isključenosti i društvenih nejednakosti. U nekim slučajevima, ljudi koji prose na ulicama mogli bi biti izloženi marginalizaciji zbog svog društvenog statusa, etničke pripadnosti, seksualne orijentacije ili drugih faktora. U društvima gde postoji velika ekonomska i socijalna nejednakost, prosjačenje može postati vidljivija manifestacija tih dubokih podela.
Neki ljudi koji prose na ulici možda imaju psihičke probleme, kao što su zavisnosti od droga, mentalni poremećaji ili traume. Ovi faktori mogu ih ometati u održavanju stabilnog života, što ih čini osetljivijima na socijalnu isključenost. U takvim slučajevima, prosjačenje nije samo ekonomska nužnost, već i pitanje mentalnog zdravlja i pristupa odgovarajućoj podršci.
Prosjačenje izaziva moralnu dilemu u svakom društvu. Za mnoge ljude, gledanje prosjaka na ulici može izazvati osećaj nelagodnosti, sa pitanjima kao što su: „Da li da im dam novac?“, „Hoće li to pomoći ili pogoršati njihov problem?“, „Da li je prosjačenje nešto što se može rešiti ili je to sistemski problem?“.
U nekim slučajevima, ljudi koji prose mogu biti povezani sa organizovanim kriminalnim grupama koje ih koriste, dok u drugim slučajevima može biti reč o iskrenim, nesrećnim osobama koje nemaju nikakvu drugu opciju.
Sa društvene strane, postavlja se pitanje kako zajednica reaguje na prosjačenje. Da li se pruža podrška ljudima koji prose? Da li postoji adekvatna socijalna pomoć, skloništa, programi za rehabilitaciju i obuke za rad? Države i lokalne vlasti mogu imati različite pristupe – od zakonskih zabrana prosjačenja u javnim prostorima, do inicijativa za pružanje podrške i integraciju onih koji prose u društvo.
Prosjačenje na ulici je simptom dubljih društvenih problema, i potrebno je prepoznati njegov uzrok da bismo pružili adekvatnu pomoć. Svaka situacija je jedinstvena, a pristup problemu zahteva i razumijevanje ekonomskih, socijalnih i psiholoških faktora. Iako davanje novca može delovati kao brzo rešenje, često je bolje usmeriti pomoć prema organizacijama koje nude dugoročne podrške, kao i podržavati inicijative koje se bave prevencijom siromaštva i socijalne isključenosti. Na kraju, prosjačenje nas podseća na to koliko je važno izgraditi pravedniji i solidarniji svet, u kojem niko ne bi morao da proseći da bi preživeo.
Prepoznavanje lažnih prosjaka u odnosu na one kojima je pomoć zaista potrebna može biti veoma izazovno, jer je u pitanju složen i osjetljiv društveni problem. U mnogim slučajevima, prosjačenje se koristi kao način preživljavanja, a motivi koji stoje iza njega mogu biti vrlo različiti. S obzirom na to, važno je pristupiti ovoj temi s empatijom i kritičkim razmišljanjem.
Gradska vlast
Gradska vlasti, da bi sprečila prosjačenje, može uspostaviti ili unaprediti sisteme socijalne pomoći koji bi ljudima u finansijskoj nevolji omogućili da dođu do osnovnih potreba kao što su hrana, smeštaj, zdravstvena zaštita i obrazovanje.
Stvaranje programa za zapošljavanje koji nude obuke i mogućnosti za zaposlene osobe sa niskim primanjima može im pomoći da izađu iz začaranog kruga siromaštva.
Jedan od ključnih razloga zbog kojih ljudi prose na ulici jeste nedostatak stalnog smeštaja. Grad može uložiti u otvaranje više skloništa, koja će pružiti siguran krov nad glavom, ali i osnovnu podršku poput hrane, vode i higijenskih uslova. Skloništa treba da budu dostupna 24/7, a ne samo u hladnim mesecima.
Mnogi ljudi koji prose na ulicama imaju psihološke ili emocionalne probleme, uključujući zavisnosti, depresiju ili posttraumatski stresni poremećaj. Grad može pružiti psihološke usluge, terapijske programe i savjetovanje za one koji se bore sa mentalnim zdravljem, kako bi se smanjila potreba za prosjačenjem zbog psiholoških problema.
Gradske vlasti mogu sarađivati sa nevladinim organizacijama koje se bave beskućnicima, ljudima sa zavisnostima, siromašnim porodicama i drugima u potrebi. Ove organizacije mogu pružiti prvu pomoć, ali i dugoročnu podršku u oblicima obrazovanja, obuke, zapošljavanja i podrške mentalnom zdravlju. Važno je imati mrežu resursa koje ljudi mogu koristiti, i tako pružiti alternativu prosjačenju.
Umesto da građani jednostavno daju novac prosjacima na ulici, gradske vlasti mogu podsticati građane da doniraju hranu, odeću ili uplate na specijalizovane fondove i organizacije koje se bave pomoći beskućnicima.
Gradske vlasti imaju ključnu ulogu u rešavanju problema prosjačenja, ali je važno da pristup bude dugoročan. Umesto da se prosjačenje posmatra samo kao „problem ulica“, potrebno je fokusirati se na uzroke – siromaštvo, beskućništvo, nezaposlenost, mentalne bolesti i zavisnosti. Sa odgovarajućim socijalnim politikama, organizovanim programima pomoći i većom društvenom solidarnošću, moguće je smanjiti prosjačenje i pružiti ljudima u potrebi stvarnu priliku za reintegraciju u društvo.
Moglo bi…
I sve bi to moglo tako biti da je gradska vlast sposobna i odgovorna. Patronat nad Centrom za socijalni rad godinama drže Nemanja Pajić i njegova grupa građana poželjni svakoj vlasti ali ne i građanima.
Svi se sećamo, bar se nadam, kako je onaj drugi Pajić obećavao da će njegova vrata, kad postane gradonačelnik, svim građanima biti uvek otvorena. Ali nisu!
I tako, siromašnih građana, ova vlast, se seti samo pred izbore. Da ih obmane, za neku siću ili kesu humanitarne pomoći da im uzme glas “za svoju slast” a onda – ćao, zdravo do sledećih izbora. I prosjačenje je za ljude!
Ivan Kovačević
