Kapital bez milosti
Još uvek Srbija nema BDP približan onom iz 1989. godine, a poređenja radi godinu dana kasnije sa Antom Markovićem, kao saveznim premijerom SFRJ, prosečna plata bila je oko hiljadu nemačkih maraka. Ali, tada je SFRJ proizvodila lokomotive, traktore i kombajne, imala šest fabrika automobila, gradila puteve i hidrocentrale u inostranstvu, i pride proizvodila podmornice i avione, što je malo koja zemlja uspevala. Ratovi, sankcije, embargo i hiperinflacija uništila je privredu. Istina, „Zorkina Obojena metalurgija“ radila je uprkos zatvorenim granicama, ali je to bila moć nadnacionalnih kompanija, da bi se proizvodnja cinka ugasila 2000-tih godina. Uopšte teško je očekivati rentabilnu proizvodnju kad je sirovina skupa, bilo iz jugoslovenskih rudnika bilo iz inostranstva. Rečit primer je RTB Bor, iako ima sopstvenu rudu. Tih devedesetih TP “Nama“ otišla je pod stečaj zbog zakonom nametnutog držanja cena, a zbog hiperinflacije menjale su se iz časa u čas. Sličnu sudbinu doživeo je i „Šabacpromet“, takođe sa stotinak prodajnih objekata, i oko hiljadu radnika. I TURO “Sava“ sa brojnim restoranima, kioscima, pekarom, odlazi u stečaj. O nemilosrdnim kapitalističkim vremenima, kao prvobitne akumulacije, svedoči i privatizacija Hotela “Zeleni venac“ koji je bio legat, podignut u plemenitoj nameri da se pomogne siromašnim đacima. „Izgradnja“ je izgradila pola Šapca, ali kad se pogleda sudbina „Hidrotehnike“, „Planuma“, „Partizanskog puta“, „Mostogradnje“ i drugih jugoslovenskih giganata, a poslednji je poklekao “Energoprojekt“, mnogo toga je falilo za opstanak na tržištu. „Sedmi juli“ bio je četvrti u tadašnjoj SFRJ po broju autobusa, ali se vozni park polako krčmio i propadao, linije gašene i skraćivane, a poslednji udarac doživljen je neuspelom privatizacijom u kojoj je učestvovao Mile Jerković, sada zaštićeni svedok u slučaju Darka Šarića. Čuvena “Šapčanka“ koja je izvozila povrće i voće u agrarnu velesilu Holandiju, čija je, na primer, rakija „ekselencija“ prodavana i na probirljivo američko tržište, suočila se sa brojnim teškoćama, nedostatkom finansija pre svega, nestaje sa prehrambene mape. Uostalom kao i „Podgorka“, „Srbijanka“, PKB… O fabrici obuće „Cale“, sa oko hiljadu radnica, priča je davno ispričana, jer je bila vezana za Kombinat „Borovo“, a tu je rat umešao prste. Nešto kasnije ugašena je i „Zorka Zaštita bilja“, koja je držala gotovo 40 odsto tadašnjeg jugoslovenskog tržišta, plavi kamen mogla je da izvozi u neograničenim količinama, ali je nesrećna privatizacija zbog alavog vlasnika učinila da ponos Šapca propadne. Do privatizacije nije došla najveća šabačka investicija, šećerana, u koju je uloženo 120 miliona dolara, a znatnim delom radnici i građani davali su zajam za nju. Za tu proizvodnju nedostajalo je oko šest do osam hiljada hektara pod šećernom repom, što nije moglo da se obezbedi ni pod jakim političkim uticajem SK. Nema više ni „Obnove“, koja je imala radnje diljem SFRJ, „Jele“, takođe sa salonima u nekoliko gradova, mnogima će nedostajati viršle i kobasice kojima je kioske u Beogradu opskrbljivala šabačka Klanica, šabačka „Pekara“ takođe je nestala sa tržišta…
O nekadašnjem značaju privrede svedoči da je “Zorka” imala svoj list, koji je dvonedeljno izlazio u deset hiljada primeraka, a i AIK ”Šabac” imao je svoj list, kao i “Sedmi juli”. “Glas Podrinja” i Radio Šabac imali su po troje novinara u privrednoj i poljoprivrednoj redakciji. Postojalo je i moćno grafičko-štamparsko preduzeće ”Dragan Srnić” sa više od 300 radnika. Danas su vrlo retki prilozi na TV a pogotovo u u štampanim medijima o privrednim temama, jer preovlađuju političke i zabavne teme.
Međutim, u svemu ovome neumitni su zakoni kapitalističkog tržišta i tržišne ekonomije. Primera radi umnogome se promenila struktura i u zemljama nekadašnje Istočne Evrope. Nekada najrazvijenija država ovog bloka, DDR, u koju je bratska Savezna Republika Nemačka uložila više od hiljadu milijardi maraka, ne može se više pohvaliti svojom industrijom, možda je još ostala čuvena fabrika optike „Karl Cajs“. Ili primer iz SAD, na što se žalio predsednik Tramp, da više nemaju svoju fabriku bicikala. U Švedskoj Kinezi su kupili „Volvo“, u Nemačkoj fabriku robota, a kupuju i luke i aerodrome, i još mnogo šta… Kod nas su u potpunosti istisli naša građevinska preduzeća koja sad za njih rade, i to za mrvice… Rečit primer je nekadašnjeg gigant, IMT, koja je imala proizvodnju od oko 50.000 traktora. Posle prodaje Indijcima od traktora nema ništa, a itekako su potrebni zemljoradnicima.
Po pravilu u privatizaicji najbolje su prodate pivare, cementare, a u Šapcu „Zorka-Farma“ je bila ogledni primer za Srbiju gde je japanska banka „Nomura“ vodila čitavu papirologiju. Fabrika sa oko 600 radnika držala je oko 13 odsto jugoslovenskog tržišta lekovima, prodata je „Hemofarmu“ za 14 miliona evra uz obavezu da se uloži još duplo toliko. „Zorka–Nemetali“, fabrika koja je prva na području Mačvanskog okruga uvela ISO 9001, i bila vodeća u proizvodnji pločica, prodata je austrijskom koncernu. Prestižna fabrika “Zorka-Boje“ prodate su najpre šabačkim biznismenima ali je kasnije prešla u ruke finske kompanije „Tikurila“. Nekadašnje “Semenrtastvo“, po najsavremenjoj danskoj tehnologiji, preuzela je čuvena holandska kompanija De Heus. Po mišljenju uglednih ekonomista čak i da se fabrike i preduzeća privatizuju po minimalnim cenama, od dolar ili evro, važno je da nastave proizvodnju. Ali, dešava se, kako je već Marks pisao, da „vučja glad za profitom“ uruši sve društvene norme, čak i one zakonske. Fabrika se proda kao zemljište, radnici otpuste, i to je stvarnost.
D.Eraković