U lozničkom selu Pomijača
U Nušićevoj drami DR, mali Pepika je Životi Cvijoviću „progutao“ četiri stotine i sedamdeset kilometara transbalkanske železnice, četiri vijadukta i sedam tunela. A u lozničkom selu Pomijača, Aleksića mala, oko dvesta metara jednog putića uspeo je da Ninku Paunoviću „proguta“ očev kombajn a sada se sprema da to učini i sa kombajnom koji je kupio njegov brat. Ali tu, kako izgleda, neće biti kraj. Halapljiv neki putić!?
A sve je počelo pre nešto više od dvadesetak godina kada su komšije kroz čije imanje prolazi taj put (običan, seoski, blatnjav i u većem delu godine zarastao) odlučile da ograde svoj posed. Ali, tom prilikom su ogradom koju su postavili suzili put na tri metra što je predstavljao veliki problem onima koji su tuda odlazili do svojih njiva i onemogućili im da nesmetano prolaze sa velikim poljoprivrednim mašinama.
Neki umni i razboriti ljudi, zanajući za probleme koji mogu nastati, slopili su još 1906. godine ugovor po kojem, kada se porodice budu delile i osamostaljivale da se obavezno mora ostavljati prolaz, put, od četiri metra.
Međutim, komšije, koje inače ne žive tu pa čak i retko dolaze, ovaj amanet nisu ispoštovale a što je još gore sa njima nije mogao da se uspostavi nikakav dogovor.
Tako je, jednog dana, Ninko Paunović odvezao svoju majku u Loznicu da tuži komšije i da ih na taj način privoli da pomere ogradu na primerenu udanjenost.
Prva Ninkova greška
I tu dolazi do prve greške koju Ninko Paunović pravi. Kako je majka bila stara i bolesna advokat, uz njeno ime, kao tužioca stavlja i Ninka, da majka ne bi dolazila na suđenja. Naravno, kako to i biva u zemlji Srbiji, ovaj sudski proces se oteže u nedogled. Brojna ročišta, izlazak veštaka i kojekakva odlaganja učinila su da sudski proces traje nešto više od četiri godine. A kada se sve završilo tužba je bila odbačena a Ninko Paunović je morao da tuženima nadoknadi troškove suđenja, u stvari advokata, koji su iznosili 205.000 dinara.
Druga greška
U međuvremenu umire mu majka a Ninko Paunović pravi novu grešku. Kako ništa od imovine nije imao registrovano na svoje ime odlučuje, ili ga je neko na to navratio, da troškove suđenja ne plati. Ali kako u predviđenom roku dug nije bio izmiren u domaćinstvo Paunovića stiže sudski izvršitenj i popisuje kombajn. Nije mu bilo važno što je kombajn bio vlasništvo njegovog oca Slobodana.
Treća, kobna, greška
Ne sluteći kakva ih nesreća može zadesiti Slobodan, otac Ninkov, u trenucima besa i ljutine odlučuje da kombajn proda. I to i čini.
Međutim, od strane poverilaca stiže nova tužba u kojoj se i Slobodan i Ninko terete da su otuđili popisanu stvar a sud ih zbog toga što su „neutvrđenog dana krajem 2008. god. i početkom 2009. godine u Pomijači sa umišljajem i u uračunljivom stanju u nameri da osujete ostvarenja na stvari i izmirenja poverilaca u toku prinudnog izvršenja otuđili svoju stvar kao deo svoje imovine na koju drugi ima založno pravo na taj način što su kao suvlasnici u trajanju izvršnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Loznici… prodali svoj suvlasnički udeo u kombajnu marke „Zmaj 133“ kao deo svoje imovine na kome su prinudni tužioci, kao izvršni poverioci… imali založno pravo na osnovu popisa u predmetu Opštinskog suda u Loznici… zbog čega na ročištu za prodaju od 25.02.2009. godine nije se mogla vršiti prodaja navedenog kombajna zbog čega se prinudni tužioci u potpunosti ne mogu koristiti svojim pravom na tom delu imovine okrivljenog i blagovremeno namiriti i time oštetili prinudne tužioce iako su bili svesni da je delo zabranjeno“ – piše u presudi – „čime su izvršili krivično delo oštećenje tuđih prava… pa ih, na osnovi istih zakonskih propisa Sud proglašava krivim i osuđuje na četiri meseca zatvora, uslovno na godinu dana“.
Takođe Slobodan i Ninko su bili u obavezi da poveriocima plate na ime sudskih troškova iznos od 150.625 dinara kao i 3.000 paušala Sudu.
A dug od 205.000 dinara, uz pripadajuću kamatu je i dalje ostao.
Kad „kola“ krenu nizbrdo
Stiže leto a domaćinstvo kakvo je u Paunovića ne može bez kombajna. Da bi im olakšao muke i koliko toliko pomogao, Ninkov brat Nikola, koji živi u Novom Sadu odlučuje da im kupi drugi kombajn. I to i čini 20.06.2009. godine, a kupoprodajni Ugovor overava u opštini Titel 7.07.2009. godine ne sluteći kakve muke i njega čekaju.
A kad kombajn signe u domaćinstvo Paunovića poverioci pokreću ponovo postupak izvršenja i prinudni izvršitelj stiže u Paunoviće da popiše i ovaj kombajn. Ali ovoga puta izvršitelj se „ne zadovoljava“ samo kombajnom nego popisuje i skoro sve što je u dvorištu video: berač marke „Sipsempeter“, tip „Tornado 35“, presu za baliranje marke „Velger“, tip AP-52 crvene boje, ali i dva teleta, šest prasića…
Međutim, uz sve ovo poverioci traže nadoknadu sudskih troškova u ukupnom iznosu, pošto ih ima nekoliko, od skoro 700.000 dinara.
I, tako, ni kriv ni dužan u ovu „zavrzlamu“ biva uključen i Nikola Paunović koji je, sad, sudskim putem mora da zaštiti svoje vlasništvo.
U procesu koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici odbijena je tužba poverilaca da se proda imovina trećeg lica ali tu ne prestaju i muke, ovoga puta, Nikoline.
Greška suda, ali „carska se ne poriče“
Poverioci ulažu žalbu i suđenje se premešta u Viši sud u Šapcu. I tu se događa nešto što je neverovatno i neprimereno za rad sudstva, ali izgleda ne i u Srbiji, jer sudija, očitim ličnim previdom datuma, usvaja žalbu poverilaca ali samo onu vezanu za prodaju kombajna. Svi ostali zahtevi za prodaju pokretne i nepokretne imovine iz popisa su odbijeni.
A o čemu se radi probaću ukratko da objasnim. Naime prilikom overe Kupoprodajnog ugovora za kombajn u Titelu službenik koji je taj ugovor overavao napisao je pomalo nečitko datum overe. A sudija je „protumačio“ da je ugovor overen 7.01.2009. godine umesto 7.07.2009. što bi bilo logično i realno. I zaključio da je to isti onaj kombajn koji je trebao da se proda 25.02.2009. godine a da je Ugovor koji ima Nikola falsifikat jer je overen pre nego što je sklopljen??? Genijalno nema šta!
Usledila je žalba, veštačenje datuma ali kako je u međuvremenu od toga prošlo više od dve godine u Opštini Titel nisu više bili dužni da taj ugovor čuvaju i bacili su ga. Pa je tako ključni dokaz izgubljen.
Ono što je, u ovom slučaju zanimljivo, je činjenica da sudija nije priznao „potvrdu“ o datumu overe koji je Opština Titel poslala prilikom dokazivanja vlasništva nad kombajnom Osnovnom sudu u Loznici. Takođe, sudija nije uzeo u obzir ni činjenicu da je njegova trvrdnja da je Ugovor overen 7.01.2009. godine neosnovana jer je to datum kada se u Srbiji praznuje Božić i niko ne radi pa tako ni taj famozni Ugovor nije mogao biti overen na taj dan.
Ali „carska“ (sudska) se ne poriče pa tako Nikola Paunović „nastrada“, na pravdi Boga, jer uz to što će kombajn, koji je njegovo vlasništvo, biti prodat moraće tužiocima da isplati i velike troškove sudskog postupka.
Priča neverovatna ali istinita.
Bilo bi bolje…
Možda će neki novi Nušić na osnovu ove priče napisati još jednu dramu. Ili neki drugi Dušan Savković novom epizodom dopuniti fantastičnu seriju „Parničari“. Ali bilo bi bolje da su vlasnici imanja pored tog puta, koji retko ili uopšte tu ne dolaze, imali razumevanja za svoje komšije i ostavili im dovoljno prostora da nesmetano mogu da prolaze.
Bilo bi bolje da su Paunovići ostavili da se zaparloži njiva u koju su tim putem išli i da je nikada više ne obrađuju. Bilo bi bolje da Nikola nikad nije morao, iz ovih razloga, da kupuje kombajn.
Bilo bi bolje da je sudija savesnije i odgovornije obavljao svoj posao.
Bilo bi mnogo toga bolje… Ali nije…
Naravoučenije
Verujem da su se ovakve ili slične priče dešavale i ranije. Potreba da se tužaka je neraskidiv deo našeg nacionalnog bića i pored toga što od svih tih sudskih postupaka ni tužitelji ni tuženi, na kraju, nemaju nikakvu korist. Jer, korist je jedino kod sudija koje na taj način zarađuju platu ali i pravdaju se da su pretrpani poslom pošto u nedogled razvlače besmislene slučajeve…
Ipak, najveću korist imaju advokati…
A kad smo već kod advokata, onako laički, na kraju, kada mi je Ninko uzbuđenim i drhtavim glasom ispričao ovu priču, upitah ga:
– Pa jesi li Ti uopšte imao advokata?
– Jesam, „najajačeg“ u Šapcu – odgovorio mi je sa puno gorčine u glasu…
– Pa šta je on radio? – pitao sam onako naivno dalje…
– Razvlačio suđenje na četrdeset ročišta i za svako mi uzimao po sto evra…
Ovaj deo priče, u neverici, preslušavao sam na diktafonu bezbroj puta… I, zaključio da boljeg „naravoučenija“ od ovog nema!
Pa živeli, i tužakali se u beskraj…
Ivan Kovačević