Jedan od najjasnijih uvida transakcione analize jeste da čovek funkcioniše iz tri unutrašnja (ego) stanja: Roditelja, Odraslog i Deteta. Ta unutrašnja dinamika nije ograničena samo na pojedinca, naravno. Ona se, u većem obimu, prenosi i na društvene institucije. Kada vlast prestane da razlikuje sebe od svojih želja, kada svaku primedbu doživi kao napad, ona regresira u evo stanje Deteta: osetljivog, nesigurnog i zaokupljenog vlastitim emocijama.
U takvom stanju kritika gubi svoju funkciju podsticaja i postaje pretnja. Argument više nije prilika za promišljanje, već „uvreda“. Odbrana vlasti tada liči na dete koje brani svoju igračku, izjednačavajući gubitak igračke sa gubitkom sopstvene vrednosti. Tako i vlast ne razlikuje ja sam institucija od ja sam moja želja. Usled tog mešanja, kada neko ukaže na grešku, vlast čuje poruku: „Ti si bezvredna.“
Ali, naravno, postoji i druga dimenzija ove regresije. Jer vlast ne deluje u praznom prostoru. Savremeni svet je prepun pritisaka: medijski nadzor bez prestanka, ubrzane promene, globalne krize. Pod takvim opterećenjem, „povlačenje u Dete“ ponekad je i odbrambeni mehanizam: psihološki način da se sačuva barem osećaj kontrole. Kao što uplašeno dete insistira da sve bude „po njegovom“, tako i vlast u trenutku nesigurnosti pokušava da sve pretvori u igru u kojoj je jedini pobednik.
Posledice su, međutim, ozbiljne. Kada vlast sebe identifikuje sa državom, javnost ostaje zarobljena u ulozi pasivnog posmatrača. Kritika biva označena kao izdaja, neslaganje kao pretnja. Društvo, postepeno, uči da je bezbednije ćutati nego govoriti. Taj strah od povrede, od „kažnjavajućeg Roditelja“ u vlasti, prenosi se na građane, koji, u tom slučaju, i sami počinju da deluju iz sopstvenog Deteta. Na taj način regresija postaje zarazna.
Pitanje je: može li se taj ciklus prekinuti?
Odgovor leži u vraćanju Odraslog u politički prostor. Ali ne samo od strane vlasti. Građani mogu da ga prizovu svojim sopstvenim držanjem: kritičkim mišljenjem, smirenim dijalogom, građanskom inicijativom. Ako društvo ostane u poziciji Deteta, pasivno čekajući da „roditeljska vlast“ reši sve probleme, onda je regresija neizbežna. Ali ako građani deluju kao Odrasli, oni mogu biti korektivni faktor, pokazujući da je moguće voditi razgovor bez osećaja ugroženosti.
Psihološki gledano, to znači razlikovati poruku: „Ovo što činiš nije dobro“ od poruke: „Ti ne vrediš“. Kada ta razlika postane jasna i u vlasti i u društvu, kritika prestaje da bude napad, a postaje izvor zrelosti.
Vlast koja uspe da prihvati kritiku bez straha od gubitka sopstvenog „ja“ i društvo koje je spremno da se uključi iz pozicije Odraslog, mogu zajedno prekinuti začarani krug regresije. Tek tada politika prestaje da bude igra dece koja se svađaju oko igračaka i postaje odgovorno bavljenje zajedničkim dobrom.
Jovica Radović
