Četrnaesti zbor građana Šapca
Zborovi građana, zamišljeni kao najčistiji oblik javnog učešća, trebalo bi da budu prostor gde se čuje ono što vlast najradije ignoriše: glas običnih ljudi. Ali u zemlji u kojoj je stranačka kultura odavno pregazila demokratsku, čak i takvi skupovi postaju plen političkih aparatčika. Tamo gde bi trebalo da se zbore argumenti, ušanči se stranačka disciplina, tamo gde bi trebalo da vlada briga za zajednicu, uđe partijski interes na velika vrata.
I tako, entuzijazam građana, onaj retki trenutak kada ljudi poveruju da mogu nešto da promene pretvori se u haos. Ne zato što narod ne zna da razgovara, već zato što se nečiji zadatak završava tek onda kada unosom tenzije uguši svaku šansu da razgovor ima smisla. Umesto dijaloga dobijemo incident, umesto ideja optužbe, a umesto učešća zloupotrebu.
Smešno bi bilo, kada ne bi bilo tragično, gledati kako se organizovane grupe, obučene da imitiraju „obične ljude“, pojavljuju na tim sastancima da bi radile sve osim onoga što građani žele: da slušaju. Umesto toga, tu su da prekriju, nadglasaju, isprovociraju. I onda nam, kao već toliko puta, umesto stvarnog društvenog razgovora ostane samo prašina posle svađe.
Ko gubi? Građani. Ko dobija? Niko vredan spomena. Jer ako su zborovi građana jedino mesto gde narod još može nešto da kaže bez medijskih filtera i stranačkih megafona, onda je njihovo gušenje najotvoreniji napad na ideju da zajednica može da odlučuje o sebi.
Upravo zato je važno reći naglas: ovo nije spontana svađa „različitih mišljenja“, niti tipična lokalna netrpeljivost. Ovo je namerno ubacivanje, sabotaža koja treba da poruči: nemojte ni pokušavati. A kada građanima pošalješ tu poruku dovoljno puta, oni ili ućute ili odu.
A to je možda i cilj.
Sve ovo u praksi se moglo videti i na 14. Zboru građana Šapca. Najzad su se mnoge stvari iskristalisale pa sad, na raskrsnici kod Biblioteke mogu se videti oni koji su se grupisali u „leve“ i oni u „desne“, u zavisnosti sa koje strane se raskrsnica posmatra, ali je i sve više onih koji na ove zborove redovno dolaze iz dobre namere, gledaju a ne veruju svojim očima, slušaju a ne veruju svojim ušima, pa se sve češće krste i levom i desnom rukom na ni malo prijatan prizor.
I ovog puta rasprava (svađa) oko administratora se odomaćila i postala tradicionalna, ovome je pridodata i rasprava ko će Zbor predstavljati u medijima ali i još negde nisam baš razumeo gde. Takođe, neko je tamo negde predložio veliki broj „akcija“ ali ga nije bilo na raskrsnici da to objasni pa je i to bila prilika za bučnu „diskusiju“. A od svih tih „akcija“ zapamtio sam samo neki „performans“ koji bi trebao da se održi u Velikom parku.
Jedna, meni veoma draga osoba, sa kojom sam analizirao ovo što se na Zboru dešava, sa „ushićenjem“ podrža ovu akciju objašnjavajući to činjenicom da u Velikom parku postoji velika mogućnost da se ptice poseru (izvinite na izrazu) nekom od učesnika na glavu pa da tako bar neko „srećan“ sa zbora ode kući.
Međutim, šalu na stranu, jedan ozbiljan Šapčanin koji je slučajno bio prisutan na zboru prokomentarisa: „Ako za ove budemo morali da glasamo „n……. smo“ (malo je vulgarno)!
Nažalost nisam ispratio sve tačke dnevnog reda jer sam otišao kući pre završetka zbora ali verujem da nisam ništa propustio. Sve će se ovo, i tako, reprizirati sledeće nedelje. Ili kad god…
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete!
Ivan Kovačević