Niška susretanja, 17.maja
U Nišu istog dana, 17. maja, dva skupa, kao mera odnosa političkih snaga. Uprkos svih mogućih državnih resursa: besplatnom prevozu, dnevnicama, ucenama, pozivima preko režimskih medija, predsednik države Aleksandar Vučić uspeo je da okupi svega dvadesetak hiljada građana i građanki, a ponajmanje onih iz Niša.
Onaj drugi skup, možda i brojniji, pokazao je da „Niš nije oslobođen“ po zamisli predsednika, već da ovde zaista ima slobode za slobodne ljude. Uprkos slavodobitnom uskliku predsednika da su protesti gotovi, da neće raspisati izbore po studentskom zahtevu kao „nenadležnima“, stvarnost je malo drugačija, i po neumitnosti brojki i slova. Elem, od onog „najvećeg do sada skupa“, u Beogradu 12. aprila, kada se okupilo nešto više od pedeset hiljada građana, i onih u Jagodini i Sremskoj Mitrovici sa po dvadesetak hiljada učesnika, svi skupovi sazvani od studenata bili su daleko masovniji. Onaj u Beogradu, 15. marta, barem šest puta masovniji po Arhivu javnih skupova, do onih u Novom Sadu, Kragujevcu, kao i onaj prethodni u Nišu, prvog marta.
Uz sve to održani su veliki skupovi u Novom Pazaru, Kraljevu, Subotici, Čačku… uvek praćeni neviđenom atmosferom druželjublja, radosti, poleta, i onim posebno vrednim – malom decom. Ostaje jedna te ista mantra jedne ličnosti – gde se ovi skupovi završavaju govorom predsednika države, a posle toga „brzinom munje“ prisutni se razilaze. To bi u nekoj normalnoj državi bio pokazatelj da vlast nije na dobrom putu i da gubi podršku, ali se to kod vlastodržaca ne prima.
U ovom slučaju gubitak vlasti za mnoge državne čimbenike to bi značilo i dugogodišnje robije zbog svih nedela i velikih pljački.
Za ovih pola godine studentskih protesta, režim, a pre svega treća grana vlasti, pravosuđe, ništa nisu učinili da se obelodani korupcija i kazne počinioci pada nadstrešnice u Novom Sadu kao i napadači na studente.
Tužilaštva i sudovi imaju dvostruka merila, a nakon svega studenti su zatražili i vanredne parlamentarne izbore kako bi se započelo raspetljavanje ovog Gordijevog čvora. Znatan deo članova najviših pravosudnih instanci, visokih saveta sudstva i tužilaštva bira se po diktatu većine, a, naravno, iako Vlada Srbije vodi unutrašnju i spoljnju politiku to nikako ovde nije slučaj, jer ih i dalje postrojava predsednik države, koji svakodnevno krši Ustav.
Studenti su izazvali pad Vlade, krajem januara, prvi put u novijoj istoriji, a došla je nova, još bezličnija koja i dalje srlja putem kojim ih je uputio Aleksandar Vučić. I jedna od najvažnijih aktivnosti im je da menjaju Zakon o visokom školstvu, i to u ovim bremenitim vremenima.
Jedini lek za izlazak iz krize, kao i u većini država su izbori, ali to predsednik izbegava jer svakako zna da su se odnosi snaga izmenili. I upkos tom što je rekao u Nišu, smetnuo je namerno sa uma i Ustava da su građani nosioci suvereniteta, dakle najviše vlasti. A to su ga opet studenti opomenuli, i naravno nastavljaju dalje svoju borbu za normalnu i drugačiju Srbiju od ove naprednjačke, koja bi trebalo da bude i borba u ime svih građana.
Dragan Eraković