Piše. Dragan S. Filipović
Ovim uvodnim delom, “Podrinske” će u nardnim brojevima objaviti delove iz knjige u nastajanju „Kad zora kasni“, Dragana S. Filipovića, književnika i novinara, našeg kolege od prvog broja PODRINSKIH, uključujuću i nezavisne novine koje su im prethodile: „Zaslon“, „Šabačka revija“, „Sedmica“, „Impuls“…
Danas znam da je to bila Božija promisao, ali i tada sam se, te – sada već podaleke – 1975. godine, radovao neočekivanoj i iznenadnoj prilici da putujem u Aušvic (Osvejnećim) na obeležavanje 30. godišnjice oslobođenja ovog zloglasnog nacističkog logora smrti i njegovog prvog otvaranja kao muzeja holokausta.
Organizatori u Poljskoj (na čijoj je okupiranoj teritoriji u vreme Trećeg rajha logor podignut i svake godine proširivan), pozvali su iz Evrope, time i iz SFRJ, preživele zatočenike. SUBNOR Šapca dobio je nalog da organizuje dolazak u Katovice, mesto nedaleko od Osvjenćima, Mariju Stanković, učiteljicu, Goju Jovanović, domaćicu, Desanku Majksner, službenicu i Bosiljku Kuzmanović, nastavnicu francuskog jezika, 24. maja 1975. godine.
Kada je bilo jasno da Marija Stanković, zbog ozbiljne bolesti ne može da putuje, u Savezu boraca su odlučili da, umesto Marije, U Aušvic ide učiteljica Olga-Lola Filipović, svojevremeno, sa 15 godina, zatočenica ćelije smrti u logoru Banjica u Beogradu.
Obrad Ković, glavni i odgovorni urednik lista „Glas Podrinja“ shvatio je da je to izvanredna prilika da reporter iz poznatih, ali regionalnih novina, bude tamo i piše o jedinstvenom događaju: otvaranju, posle 30 godina od oslobođenja logora, muzeja Aušvic-Bikernau, i skupu preživelih logoraša. SUBNOR Šapca i podrinskih organizacija Saveza boraca prihvatio je predlog uz konstataciju da je nekadašnjim zatočenicama za put u Poljsku potreban i mlađi pratilac i novinar. Tako sam – preko majke i „Glas Podrinja,“kao već afirmisani novinar i u bliskim odnosima sa ženama kojima je na podlakticama desne ruke zauvek ostao broj kao žig Aušvica, bio prvi i odmah prihvaćen kandidat.
U toku pet dana provedenih u Katovicama, gradu najbiližem muzejskom kompleksu Aušvica, najviše vremena smo proveli u poseti “slikama pakla“ u zidanom, prvom i manjem delu nekadašnjeg logora, i velikom prostoru ispunjenom barakama u kojima su bile smeštene logorašice, prostorijama za „prijem“ nesrećnika, navodnim kupatilima, u stvari gasnim komorama, polusrušenom krematorijumu, koji je u vreme aktivnosti Aušvica radio 24 sata neprekidno, železničkoj stanici koja je svakodnevno primala po nekoliko vozova sa transportima Jevreja, od kojih je najveći broj, posebno poslednjih godina postojanja logora, odmah po dolasku spovođen u gušionice i na spaljivanje… Sve vreme sam, sa magnetofonom u rukama, uz povremeno korišćenje fotoaparata, proveo uz nekadašnje zatočenice iz Šapca i snimao. (Pod ostalih Bosiljku Kuzmanović koja je pored krematrijuma počela da drhti uz osećaj da i dalje oseća „miris“ sprženog ljudskih mesa, Goju i Desanku koje su, usred stotina, našle svoju nekadašnju baraku i „koju“ u kojoj je – na prostoru od nekoliko metara širine – spavalo njih devetnaest, njihov prijateljicu Suzanu Haim, koju je spasao „plig alarm“ dok je čekala da „anđeo smrti“, dr Mengele, prvo „pregleda“ mozak brata blizanca…).
Na osnovu snimljenog materijala, uz pomoć kolega za ton i muziku, snimio sam polučasovnu emisiju „Svedočanstva“, koja je na godišnjem konkursu Radio Beograda i Udruženih radio-stanica Srbije, dobila prvu nagradu povodom 30. godišnjice oslobođenja od fašizma.
Bilo je to veliko iznenađenje na novembarskoj dodeli nagrada u Svečanoj sali Radio Beograda. Radio Šabac je tada bio u nemilosti zbog slušanosti njene emisije „Pozdravi i želje“, koja je često emitovana do kasno u noć i zbog koje je Radio Šabac bio najslušanija radio-stanica u SFRJ. Raspored podzemnih voda ispod 10. kilovatnog predajnika na Kormanu kod Mišara omogoćavao je da se njegov program na srednjim talasima prostire i izvan područja tadašnje Jugoslavije, čak do Poljske.
Emisija „Svedočanstva emitovana je u programu Radio Beograd i (dva puta) u programu Radio Šapca.
SUBNOR-u Šapca u novembru te, 1975., stiglo je pismo koje je, u ime majke Ruže Pavlović, napisala kćerka Jelena. U njemu je Ruža tražila kontakt sa ratnim drugaricama, partizankama iz Mogzburškog transporta. Tvrdila je da su u Aušvicu razdvojeni, da ih je u programu Radio Šapca čula i prepoznala. Odmah se kod Goje Jovanović i Desanke Majksner javila misao da je Ruža možda ona dvadeseta partizanka; ona koja se suprodstavila esesovkama, i za koju od tada ništa nisu čule. Bosa Kuzmanović se sa njima saglasila, jer i ona je u logoru, u kome je prethodno bila već devet meseci, čula za najhrabroju partizanku, koja nije dala da joj istetoviraju broj na ruci, da joj odseku kosu i skinu odelo ratne zarobljenice; koja je esesovku gurnula kroz prozor… Ta vest je odjeknula kao bomba celim logorom i nije bilo zatočenika, bilo koje nacionalnosti ili vere da je bio, koji se nije osetio ponosnom, osetio čovekom. I to nije trajalo kratko. Danima se još među logorašima šaputalo o podvigu jugoslovenske partizanke.
Za Ružu Pavlović, posle nisu ništa više znale ni ostale članice Mogzburškog transporta. Kako je završila? Pretpostavljali su da je platila veliku cenu za svoju buntovnost i hrabrost. I onda – pismo.
Vozač i kola Socijalističkog saveza Šapca odmah su stavljena na raspolaganje Ružinim sapatnicama iz Aušvica, i novinaru koji je svedočio o njihovim logorskim danima novinskim tekstovima i radio reportažama, posebno emisijom „Svdočanstva“.
Jedva smo našli adresu koju je Ruža Pavlović navela u pismu. Ispostavilo se da je u pitanju prigradsko naselje seoskog tipa sa oronulim kućama. U jednoj od njih nas je sačekala bleda devojka slabašnog zdravlja, Ružina kćerka Jelena. Kad je shvatila ko traži njenu majku, otrčala je da je pozove sa obližnje njive. Zadihano je Ruža, uprljana zemljom i sa blatom na rukama, jer je upravo vadila krompir, stigla na desetak metara od nas i odjednom stala kao ukopana. Netremice je gledala u Desanku i Goju, a i njih dve nisu mogle da odvoje pogled od Ruže. Ovaj reporter je još samo jednom u životu doživeo takav trenutak prepoznavanja, silinu emocija u tišini bez pokreta, taj nemi krik radosti i bola… Konačno je pronađena dvadeseta partizanka iz Mogzburkog transporta.
Usledili su tekstovi u „Glasu Podrinja“, „Novostima“, „Politici“ i drugim pisanim i elektronskim medijima, odlaska Ruže kod generala Ristića, njenog ratnog komandanta, trenutno na jednoj od važnijih funkcija u vrhu državne vlasti, dobijanje boračke penzije i stana u Novom Sadu…
Sve to ćete, poštovani čitaocim, moći kompletnije da saznate u ovoj knjizi, baš kao i gotovo neverovatnu priču zatočenika iz Mauthauzena Radoja Pajića, rodom iz Kržave kod Krupnja, njegovog bekstva iz logora, prelaska Mažino linije i borbe u francuskom Pokretu otpora.
Poseban deo knjige posvećen je norveškim jugoslovenskim, mahom srpskim, internircima, zatočenicima nacističkih logora smrti na severu ove skandinavske zemlje u Drugom svetskom ratu, njihovim sudbinama, partizanskim grobljima pored gradova u domenu polarnog kruga: Botna, Rognana, Beosfjorda, Marvika, Hamerfesta… koje njihovi meštani održavaju kao spomen parkove časti; velikom spomen-obeležju za nezaborav 3.000 jugoslovenskih iterniraca, koji su – u novembru 1976. godine – otkrili norveški kralj Olaf i general armije JNA Kosta Nađ, i drugim temama vezanim za ovo poglavlje.
U knjizi „Kad zora kasni“ moći ćete da saznate i o bratstvu dve porodice, Stakić iz Srbije i Grošelj iz Slovenije, koje traje od 1941. godine, o pisanju o prijateljstvu tri generacije, koje je omogućilo Milku Kozomarniku, sinu Vlantina Kozomarnika, Slovenca, komandira u Podgorskoj partizanskoj četi, ranjenom i zarobljenom 1941, i upućenom na sever Norveške da bude zatočenik logora smrti, da sazna da mu otac nije „poginuo kao srbski partizan“, kako je pisalo u muzeju grada Jesenice, nego da je sahranjen u partizanskom groblju u gradiću Botnu na severu Norveške, pošto je prethodno obešen u predvečerje dana u kome je sam – budući stolar po zanimanju – tesao vešala od belih breza i pevao; „crvenom generalu“ Vanji Ivanovu, koga je drug, zamenivši „generalski“ logorski deo odeće spasao od smrti, sam u nju odlazeći, Dragutini – Guti Dobrivojeviću, pozatom šabačkom nastavniku muzike, violinisti, koga su, kao mladića sklonog levim, komunistički idejama, žestoko tukli žandarmi Kraljevine Jugoslavije, pa gotovo do smrti nacisti u norveškom logoru Rognanu i – treći put – na Golom otoku, za istu ideju.
Neizostavna je i priča o Kari Mejde, 14-to godišnjoj devojčici koja je na odmoru izvan školske zgrade videla izmučenu kolonu jugoslovenskih zatočenika i, posebno, upamtila Miloša iz Niša, mladića koji je pevao i pošto su ga nemački vojnici sveg iskrvarili udarcima kundaka pušaka. I pre nje su deca i odrasli Norvežani, ostavljali na skrovitim mestima hranu i piće, za zatočenike, a Kari je to, angažujući sve drugarice i šireći tu delatnost i na drugim mestima i krajevima u Norveškoj, udestostručila.
Neizostavan je i deo o retkim, ali uspelim pokušajima bekstva logoraša u susednu Švedsku, kada su časni Norvežani stavljajući na kocku svoje i živote svojih porodica, pomagali, najpre u skrivanju, u sigurnim kućama u Trondhajmu i okolini, a onda – samo njima znanim snežnim stazama – odvodili U Švedsku, u slobodu.
Osnovna autorova želja da svoja sećanja, saznanja i arhivske zapise, zabeleži i obradi, sabere na jednom mestu, u nastojanju da ih sačuva od zaborava.
