Svaki učitelj i svaki roditelj, ako bar na trenutak zastane, može da vidi ono čudo koje se zove detinjstvo. Ono je istovremeno krhko i snažno, nesigurno i hrabro, puno straha i radosti. Deca u školskim klupama, iako mala po godinama, često su veća od sveta oko sebe. Po mašti, po iskrenosti i po sposobnosti da u običnom vide čudesno.
Kada uđu u školu, mnoga od njih već nose na leđima teret očekivanja. Mi, odrasli, često zaboravljamo da škola nije samo prostor za ocene, tablice množenja i gramatiku, već i mesto gde se oblikuje ličnost. Tamo deca uče da dele pribor i užinu, da ohrabre druga, da izdrže nepravdu i da nađu svoju reč u horu drugih. To su ona mala, nevidljiva junaštva koja u sebi nose neku svetliju o bolju budućnost.
Ali, neretko se desi da im oduzmemo veličinu. Umesto da ih pustimo da budu zmajevi koji lete, mi ih svodimo na brojeve, na proseke i rangiranja. Zaboravljamo da je svako dete svet za sebe, svemir koji čeka da bude otkriven. I tu škola može biti ili utočište ili fabrika tuđih snova.
Zato je na svima nama: učiteljima, roditeljima, društvu, da ne zaboravimo ono što jedna Mikina pesma kaže: deca već jesu velika. Njihove igre nisu sitnice, već temelji jedne zdrave budućnosti. Ako ih naučimo samo da budu „ozbiljna“ pre vremena, ukrali smo im krila. Ali ako ih ohrabrimo da u sebi zadrže onu iskru radoznalosti, smejurije i mašte, dobićemo generacije koje neće biti „prvi put male“ u svetu odraslih, već ljude koji umeju da nose svoju veličinu.
Zato, kad gledamo decu u školskim klupama, setimo se: oni nisu tek učenici. Oni su već sada veliki. Veći nego što smo mi često spremni da priznamo. Na nama je samo da im pomognemo da to i ostanu.
Jovica Radović
