O romanu „Pedeset koraka“, Branislave Marjanović iz Šapca
Očito dugo i teško, sa prekidima, iz zatomnjenog, a čistog srca pisan, roman „Pedeset koraka“, Branislave Marjanović, posle čitanja prvih stranica, čitaoca asocira na ispovest, na lično reminisciranje, traganje za sobom u prošlošću, posebno detinjstvu i devojaštvu, ali i u prvim godinama žene i majke, u stvari, svem vremenu života. Pažljiviji čitalac zapaža, već u tim, prvim, stranama, posebno kasnijim, koje su i suština i ključni sadržaj ovog književnog dela, koje je i roman, i poruka, i iskupljenje – i, u otkrovanju, smiraj – štivo novog i drugačijeg sagledavanja čoveka u sebi, okoloni, zajednici, smislu postojanja.
Mogao bi „Pedest koraka“ da bude naslovljen kao psihološko-filozofski roman, memoarsko ispovedni zapis, literarno psihoterapetska publikacija, baš kao i triler, svojevrsna romaneska životna pouka, prodor u „let iznad kukavičjeg gnezda“, identiteski i oslobađajući vidik…a jedinu pravu odrednicu, mogu da daju čitaoci, i to ne samo oni, koji se, bar u pojedinim njegovim delovima, budu pronašli i prepoznali.
Jedinstvenim stilom i jezikom, osobenim i prijemčljivim i ljudima koji roman uzimaju u ruke posle povratka sa njive ili fabrike, i studentima, domaćicama, profesorima i akademicima, piše autorka Branislava Marjanović u svim poglavljima svog romana, i kad se njegov sadržaj prelama i od čitalaca traži ne samo dodatnu pažnju, nego i hrabrost i snagu da sagledaju i prihvate i gorke istine, koje su – ma bile očekivane razvojem sadržaja – ipak stigle kao udarac i bol. Ulaskom u roman i njegovu bit čitalac sve i da želi da izbegne dalja iskušenja, ne može, a da se ne poistoveti sa radnjom i glavnim likom, da ga ne prihvati sa željom da i sam učestvuje, da pomogne junaku priče da se iz tragike uzdigne. Kako radnja romana odmiče tako mu je čitalac sve bliži, jer „Pedeset koraka“ nije samo literatura, nego i putokaz, udžbenik koji pomera granice bola i tame u svetlije prostore i mogućnosti.
Autorka je približila čitaocima moguće okolnosti, razloge paničnih napada i anksioznosti, od kojih, na žalost, široka populacija pati i ne nalazi rešenje svojih problema.Težak je i dug put spoznaje sebe i izlečenja. Mnogi ostaju zarobljeni u nemogućnosti dopiranja i priznanja samima sebi najvećih tajni duše.
Čitaoci mogu da prepoznaju svoje lične nemire, svoja stradanja i traume. Zašto, kako, zbog čega im se život, čini se, u trenutku raspao. A zapravo ništa nije Tren.
I kad ceo autorkin život – unutrašnji pre svega, onaj lomljiv kod svakog čoveka – misli da je sagledao i prema tome izveo svoje uverenje (možda i zauzeo busiju da ga, ne sasvim siguran, eventualno brani), shvati da je tek zagrebao suštinu višeznačajnih misli romana. I zna, svako kome je imalo stalo, ne do drugih ljudi i njihovog poimanja i doživljavanja „…koraka“ , nego, najpre, do sebe, da mora da mu se vrati i da ga iščitava i iznova spoznaje. Da sebe, kada već u prvom čitanju nije pronašao, nađe. Zbog osećanja da mu je bitan deo – promakao. Isto tako i da sagleda – što je moguće više – strukturu romana u performansi davljenika i spasioca.
Roman „Pedeset koraka“ pomaže da se – u doživljavanju spasenja drugog ljudskog bića – uvidi i prihvati mogućnost spasa i svog. Jer, ponovimo: radi se o ranom detinjstvu, prvim koracima, strahovima, nedostatku milosti i bilo kakve ljubavi i pažnje, bekstvima u sebe i svoje „uglove sigurnosti“, tinejdžerstvu, prvom dodiru osobe drugog pola, prvom poljupcu, bez osećanja prijatnosti koji bi trebalo da izazove, prvoj ljubavi, razočaranju, pa novom doživljaju ljubavi „za ceo život“, radosnim danima i trenucima i, na žalost, mnogo češće, kao kod svih nas ovozemaljsko živećih, padovima duha i, čak, očaja… Najgorih misli, suicidnih kada se izlaz ne vidi. A on postoji. Uvek postoji. Gospod nam ga je od početka dao na uvid. Samo sami, bez ikakve pomoći, naročito bez pomoći onih koji bi trebalo da nam budu najbliži, da nas, časa ne časeći, prigrle i već zagrljajem i toplinom srca, spasu, ostajemo na vetrometni izloženi i spremni na predaju. Uprkos sećanja na reči Dostojevskog da nam je život od Boga dat i da je dragocen i kad „ako moramo za stenu iznad provalije noktima da se držimo“.
Dostojanstveno, hrabro i iskreno ispisane su stranice „Pedeset kopraka“ i u delu sadržaja koji obuhvata period odrastanja, zrelosti, uvek u opasnosti „da se ne pogreši“, braka bez potrebnog preispitivanja za taj važan životni korak, i razmišljanja, možda i iz inata, radost materinstva i odgajanja sina, njegove privrženosti u detinjstvu i mladosti, nesporazuma u njegovom stasavanju u čoveka, stalne borbe i nastojanja da se opstane…Sve to čini roman „Pedest koraka“ sveobuhvatnim, širim i sadržajnijim od samo jedne priče o opstanku i smislu. Jer, i kad redovne posete psihoterapeutu ne donose željene rezultate već samo pomažu „da se glava drži iznad vode“, da se ne potone u ništavilo; kada sugurnog oslonca nema ni u najvoljenijem biću, onda je sve opet – tama. Ali, ne i za autorku romana „Pedeset koraka“, ne i za ovo Božije biće, koje uspeva da se, baš kao Feniks (ma koliko to melodramatično zvučalo), izdigne iz pepela i tihim, a nepokolebljivim prkosom beznađu, pobedi.
Pisac ovih redova, posle iščitavanja „Pedeset koraka“ siguran je da je osnov pobede života nad smrću, snaga istine i vaskrsnuća, Branislavi rođenjem, od Gospod darivana. A ona nama, ovom knjigom, uverenje da se život, dragoceni i jedini, samo stalnom borbom, verom u Boga i sebe, može ostvariti.
Dragan S. Filipović