RIJALITI SRBIJA
Odmah na početku ovog teksta moram da priznam grešku napravljenu u jednoj od prethodnih kolumni (ko radi taj i greši, hm) kada sam ustvrdio, itekako izazvan, da je naš najbolji sportista svih vremena Novak Đoković – vanzemaljac. Ispostavilo se da nije već da je ipak i uprkos svemu – Srbin pre svega. Njegova odluka da učestvuje na Olimpijskim igrama u Tokiju ovog vrelog leta pokazala je da je „srpski gen“ preovladao jer nije bilo razumno i racionalno a bilo je štetno po njegovo psihičko i fizičko zdravlje, posle onako, u svakom smislu, zahtevne sezone, osvojena tri Grend slema, pobede nad Nadalom na Rolan Garosu (!), pa pandemija i još trista čuda a pred US Open, učestvovati još i na Olimpijadi gde se od njega očekuje ništa manje od zlatne medalje. Da je Nole donosio odluku o odlasku u Tokijo glavom sigurno je da ne bi otišao jer većina takmičara iz drugih sportova se četiri godine spremaju isključivo za Olimpijske igre i sve podređuju tome a Nole je iza sebe imao i previše napora u prethodnim sezonama kao i u tekućoj pa mu je Olimpijada došla kao „pogača na ‘lebac“. Ali, odluku je „naš Nole“ doneo srcem, da iskoristi priliku da nastupi kao deo tima sa državnim grbom Srbije i to na najvećoj smotri sporta, međutim krajnji rezultat je : fijasko. Izmrcvario se Novak na betonskim podlogama Tokija, na nesnosnim vrućinama i vlažnošću vazduha kao da se igra u vodi, učestvovao i u miks dublu sa Ninom Stojanović pride, osam mečeva i ko zna koliko sati je proveo na terenu a sve da bi osvojio medalju (medalje) za Srbiju jer je znao da iako njemu to ne znači mnogo u životu narodu u njegovoj rodnoj zemlji je to od životne važnosti. Gotovo celokupna populacija se ovde drži zubima za Noletov reket kao za slamku spasa jer su se svake druge nade odavno odrekli. Sve te patriote, „srbende“ i ostali obični likovi koji su „jači i od sudbine“ iz njihovog ugla s pravom očekuju, sve u ‘ladovini pijuckajući pivce, da Novak osvoji zlatnu medalju za njih i popravi bar malo njihov nepopravljivi život. Sa uvek prisutnom filozofijom, izumom „oca nacije“ Dobrice Ćosića, da mi, Srbi, možemo i ono što ne možemo!? Ta nas mantra vekovima košta toga da nas je sve manje, da se smanjuje i prostor na kojem živimo (ako ne računamo onaj gde je naša dijaspora), da nam je standard najniži u Evropi a kad pogledamo komšije sa kojima smo do juče živeli u istoj državi ostaje nam samo da se pokrijemo po ušima jer i tu smo „najgori od sve dece“. Pametne evropske nacije i njihove elite razmišljale su i razmišljaju na potpuno drugačijoj osnovi : urade ono što mogu na najbolji mogući način, ono što ne mogu ostavljaju po strani za neko drugo vreme i tako postignu da imaju uspešnu državu, demokratiju, standard i sve civilizacijske benefite dok mi „pametni“ što ne možemo ni ono što bismo mogli (bezbrojni su primeri kroz istoriju) nalazimo se na začelju po svim kriterijumima kojima se meri uspešnost država i društava. Majstori smo da pregonimo i da se kurčimo ali da budemo normalni i ne propuštamo zicere e to nam već teže polazi za rukom. I u tom smislu je Nole pokazao svoju srpsku stranu ličnosti, karaktera i mentaliteta i uprkos tome što je kao čuvena „pametnica“ znao da je odluka o odlasku na Olimpijadu pogrešna on je odlučio da pregoni, sa najboljom namerom koju niko ne može da ospori (iako je i put u pakao popločan najčešće baš dobrim namerama), da bi doneo radost svojim zemljacima u otadžbini i stajao na pobedničkom postolju dok svira himna… Nole je kao i uvek postupio časno i pošteno ali se pokazalo i ovom prilikom da se ne može ono što se ne može, da nikada ne valja pregoniti i da „srpstvo“ nije samo po sebi dobitna kombinacija, naprotiv. Kada igra tenis kao Novak Đoković-vanzemaljac onda je nepobediv a kada su srpski atributi u prvom planu onda je propast neizbežna. Jer, i Nole je čovek od krvi i mesa, ljudsko biće i ne može, iako je Srbin, ono što nije moguće kao i bilo ko drugi. Ovu lekciju Nole je naučio na teži način i uz prilično štete po njega. Nije izdržao pritisak ovdašnje javnosti, često nerealne i zlobne, koja uvek očekuje da Đoković pobedi i ne pita za cenu. A ogromna većina te iste javnosti nije sposobna da u svom malom životu učini i najmanje korake ka nečem boljem od onoga u čemu je baš sada, pod okupacijom mafijaških a naprednih bandita. Ne daj Bože da se pobune na bilo koji način ili da izađu na izbore i glasaju protiv AV-a (za našu decu) i tako promene i svoju svakodnevicu ali i stvore uslove za nekakvu budućnost generacijama koje dolaze, to je za njih pretežak napor a očekuju da Novak svojim rezultatima prekrije kao lekovitim biljem sve njihove neuspehe. Nole je u jednom trenutka, izgleda, i sam poverovao da je to njegov zadatak i da je ostvariv. Na žalost, nije. Ili na sreću. Novak će iz cele ove situacije izaći, ne treba sumnjati, još jači i izvući odgovarajuću pouku kao što uvek i čini a što se tiče „srpskog sveta“ mrka kapa. Srbi su u velikom broju đaci ponavljači. Da su do sada bar nešto naučili iz svoje bogate povijesti ne bi danas sedeli u „magarećoj klupi“ civilizovanog sveta. I možda ne bi bili kolonija belosvetskih multinacionalnih kompanija koje uz sasluživanje „domaćih izdajnika“ iz vrha naprednjačke vlasti za male pare kupuju zemlju, vodu, vazduh i duše domorodaca, navodno slavnog naroda serbskog, isterujući ih sa „vekovnih ognjišta“. Tako im i treba kada su kriminalce sa psihopatom na čelu izglasali onomad. A sada sve nade polažu u jednog sportistu, pa iako je reč o onom najboljem na planeti, teško da on može das iznese taj teret. Bilo bi dobro, rođaci, da malčice uzmete sudbinu u svoje ruke, da nekada razmislite i prelomite pametno a ne da uvek pregonite u pogrešnom pravcu, da ponekad uradite ono što je moguće a da ne zaserete u detaljima, gde se po običaju krije đavo, i da se ne pravite mrtvi kada vam se o životu radi. Nole će možda učestvovati i na sledećoj Olimpijadi za tri godine u Parizu i njegove šanse da osvoji neku medalju su solidne i realne ako bude manje „Srbin“ a mnogo više ono što zaista jeste – vanzemaljac a šanse da se u Srbiji promeni vlast na slobodnim i fer izborima dogodine su…
Dragan Karalazić