ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
U utorak, ispred Narodne skupštine Republike Srbije, majka čija je tragedija postala simbol, Dijana Hrka, započela je štrajk glađu. Pre toga, na dostojanstvenom komemorativnom skupu u Novom Sadu, na kojem je bilo prisutno preko sto hiljada ljudi, održana je šesnaestominutna tišina za 16 poginulih u padu nadstrešnice, među kojima je bio i njen sin.
Njena poruka nije bila politička parola, već egzistencijalni vapaj: „Ne postoji nijedna majka koja treba da bude sama.“
Međutim, već prvog dana štrajka, prostor oko Skupštine postao je više od običnog trotoara: okupljali su se građani, studenti, porodice stradalih, ljudi koji su u Dijaninoj borbi prepoznali nešto sopstveno.
Blokirana raskrsnica Takovske i Bulevara kralja Aleksandra pretvorila se u improvizovani forum građanske savesti. Policija je posmatrala, prolaznici su zastajali, a društvene mreže su preplavili snimci majke koja odbija hranu, ali ne i dostojanstvo.
U zemlji naviknutoj na proteste, ovaj prizor delovao je tiše, ali teže, kao moralna optužnica bez megafona.
Nekoliko dana kasnije, na mestu prozvanom „Ćacilend“, prostoru između Pionirskog parka i parlamenta, Srpska napredna stranka organizovala je sopstveni skup.
Zvanično, to nije bio odgovor na Dijaninu akciju, ali simbolika je bila previše očigledna: jedna majka traži odgovornost, a partija pokazuje moć.
Tako se protest pretvorio u ogledalo društvene polarizacije, između istine i lojalnosti, između institucije i građanina, između saosećanja i propagande.
Štrajk glađu nikada nije samo fizički čin, on je politička metafora: neko sopstvenim telom pokušava da probije zid ćutanja.
Dijana Hrka je svojim telom postavila pitanje koje nijedna institucija nije htela da izgovori: ko je odgovoran?
Odgovor još nije stigao, ali ulica ga naslućuje.
Dok jedni brane „red i stabilnost“, drugi brane dostojanstvo i u toj borbi više nema neutralnih.
Ovih dana, Beograd ne spava tiho. Ispred Skupštine sedi majka, u Ćacilendu su broje zastave i preglasna muzika i ljudi sa margine života, a narod pokušava da razluči glas od jeke.
Možda je najtužnije što se u zemlji koja je preživela ratove i sankcije, borba za istinu o 16 izgubljenih života mora voditi glađu. Ali možda je i najvažnije što se vodi uopšte.
Jer, kako je neko napisao na transparentu: „Ko ne traži odgovornost danas, sutra će ćutati o sopstvenom detetu.“
Nažalost jedan čovek koji bi trebao da predstavlja jedinstvo svih građana pretvorio se u zlu seosku sokakušu i vreme je da ode. vreme je da raspiše izbore!
I.K.