Mnogo smo zabrljali. Nema tih rešenja koja bi svuda i svima odgovarala, nikada ih neće ni biti. Jedno je izvesno. Spiskovi svega što nam se nepovoljno dešavalo i dešava se, predugački su, odavno. Mnogi više nemaju ni snage ni želje da prave tu već besmislenu listu naših skorašnjih najvećih grešaka, poraza, nepravdi. Zajedničko im je da su uzrok velikih neslaganja, nemira, nezadovoljstava i protesta. Svi nešto lepše, već nestrpljivo, očekujemo i želimo.
Iskreno, želim ishod bliži ljudskosti. Ma koliko to nekom ne odgovaralo. A ljudskost, ona je valjda u vekovima definisanoj etici, neka o njoj sude vreme i istorija. Ne bi valjalo da je nešto što se može relativizovati samo željom za ličnim dobitkom, potući i izbrisati demagogijom i silom.
Katarza, prosvetljenje, spasimo dušu ako je to ikako moguće, nadam se u mislima i željama je mnogih.
Kao neko ko je proveo život sa mladima, verujem da bi nam u rešavanju trenutnih problema mogla biti od velike koristi nažalost neprisutna sinergija svih valjanih ideja mlađih, buntovnih; i starijih, ne toliko buntovnih, ali iskusnijih.
Međusobno nepoverenje je čini mi se još uvek dominantno, bilo opravdano ili ne.
Stariji uporno ponavljaju da im među mlađima nema doraslih, a mlađi kako u starijima na vide prave uzore. Ovo drugo osim možda u sportu, što svakako nije dovoljno.
Naročito ne kada smo uzor samo posmatračima. Mnogo nas je tek uzaludnih i beskorisnih posmatrača, koji bi da tuđe pobede doživimo kao svoje. A počnu li naši junaci da gube, pronaći ćemo mi već neke druge.
Nasuprot tome, sećam se vremena kada je jugoslovenski legendarni košarkaš, Krešimir Ćosić, na izmaku karijere, već samim prisustvom bio stub pobede mnogo mlađe proslavljene državne reprezentacije.
Može li se to nekako prepisati? To prisustvo koje će učiniti, da mlađi, ako su i kada su to i zaslužili, pobede. Da ne budemo samo posmatrači, koji bi da nečije eventualne, zaslužene pobede prisvoje. Naknadno.
A da li su pobednici zaslužili da pobede, rekoh, neka sude vreme i istorija.
