Sedim u Irish-u.
Kuca koju sam pomazio skočila mi je u krilo i gleda me u oči sa puno poverenja. Želim da taj trenutak potraje.
Kao simbol nečega toliko jednostavnog, a trenutno toliko nedostajućeg. Pokušavam da iz svesti zauvek izbrišem sliku mlade žene koja sa neke terase, nasmejana i pobednički, neistomišljenicima pokazuje srednji prst.
Da izbrišem bezbroj tih nepotrebno izgovorenih ružnih reči nerazumevanja, nepoverenja, do mržnje.
One koji, kao, tačno i dobro znaju šta i kome pričaju, skupljajući nekakve meni besmislene političke poene.
Može li to nekako razumnije, mirnije i ljudskije?
Izgovaram svojim prijateljima kako mi je, u krajnjoj instanci, tih i takvih ljudi žao.
Ali, kažu mi sagovornici, baš njih, tih i takvih, briga.
E, to mi je, verovatno i mnogima možda potpuno neočekivano, najžalije. Taj nedostatak pomisli da ono što nije dobro, nije dobro, da političari odlaze, a mi ostajemo. Da ništa ne traje večno, pa ni oni u čije ime neko drugima pokazuje srednji prst. Ili šta god slično govorili ili činili. I da je to sasvim pogrešna igra, bez smisla i kraja. Dokle god se budemo delili na naše i njihove. Ostaje samo sramota, beskrajna.
Ma koliko bilo onih koji tako ne misle, mirno i verujući da postoje samo manje ili više dobri ljudi, ispisujem sledeće redove.
Sećam se, ne tako davne, utopističke ideje “bratstva i jedinstva”. Koju smo, iako utopističku, živeli u vojsci, sa planinarima, na koncertima popularnih muzičkih grupa, sunčanim jadranskim plažama i ko zna gde još.
Običnim nam, naivnim, i ljudima željnim takvih istih običnih i naivnih ljudi, nije smetalo što je to, rečeno od onih koji to izgleda “bolje znaju”, bio nekakav sasvim nemoguć i pogrešan projekat.
Još uvek pamtimo zagrljaje, osmehe i suze na rastanku, tih naših sada “zakletih neprijatelja”.
Kuca se u mom krilu ušuškala i ne namerava da ode.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
