Na današnji dan, 21. 5. 1349. godine, Državni sabor u (tada srpskom) prestonom gradu Skoplju, usvojio je prvi deo Dušanovog zakonika, odnosno Zakona blagovernago cara Stefana, (kako je glasio zvaničan naziv), kojim su utvrđena opšta načela uređenja tada najmoćnije države na jugoistoku Evrope. Osim odredaba ustavnog karaktera, Zakonik je regulisao prava staleža, štiteći i najniže slojeve, a imao je krivičnopravne i procesnopravne odredbe, kao i odredbe iz porodičnog i naslednog prava.
Na Dan Zakona, zakon u Srbiji ne postoji, ili preciznije, pokušava da postoji, ali se ne primenjuje ili se selektivno primenjuje (po potrebi čoveka i događaja). Živeći turbulentno – digitalno vreme 21. veka bremenito obiljem potrebnih i nepotrebnih informacija, korisnih i beskorisnih saveta i delovanja, „natčovek 21. veka“ je manje – više sluđen.
Da se ne vraćamo 675 godina, unazad vratimo se samo jednu nedelju. Praktično u nekoliko bliskih dana prebijena su dva profesora, srušena kuća Mileve Marić Ajnštajn i organizovan protest prosvetnih radnika protiv nasilja. Svaki događaj se odlikuje ili nasiljem ili bezuspešnim pokušajem protivljenja nasilju. I tako već mesecima, godinama…
U intervalu od 7 dana, učenici su prebili dva profesora. U Bačkoj Palanci, bivši učenik u toku nastave bez bilo kakvih prepreka ušetao u bivšu školu i prebio profesora (65 godina) koji se sprema za penziju u oktobru. Drugi profesor je batine dobio od učenika koje je pokušao da razdvoji na Gimnazijadi tokom odigravanja humanitarnih aktivnosti. Kakav apsurd! Postavljaju se realna i logična pitanja: Kako je moguće da bivši učenik uđe u školu, a da ga niko ne legitimiše? Kako je moguće da profesor mora da razdvaja učenike pored službenog lica (policajca) koji je dodeljen školi? Da li je moguće da učenici humanitarne aktivnosti škole iskoriste za surov obračun, tuču i prebijanje?
Profesor je postao glineni golub, za ma koju „pušku“, učeničku, roditeljsku, direktorsku, ministarsku, državnu. Problem prosvetnog nasilja koji neprekidno eskalira bi trebalo sagledati sa više pozicija:
- Sindikalni odgovor.
- Zakonski normativ.
- Uloga školskog policajca.
- Stav Ministarstva prosvete.
- Obaveza države.
- Reakcija i uloga roditelja.
- Pozicija učenika.
SINDIKALNI ODGOVOR. Prošle nedelje na ulice Beograda su izašli predstavnici 6 reprezentativnih sindikata prosvetnih radnika i samo 1/4 škola Srbiji. Dakle, prosvetni radnici nisu nikada uspeli da se ujedine u jedan sindikat, nego su se slično političkim delovanjima u zemlji, podelili na šest strana. Važno je znati da svaki predstavnik reprezentativnog sindikata u jednoj školi ima platu uvećanu za 12%. Taj novac dolazi iz Trezora. Ukoliko je njegova funkcija viša i zadužen je na nivou opštine, okruga, republike, to uvećanje plate značajno raste. Taj dodatak na platu finansira država. Posle 32 godine rada u školi, ne mogu da se setim da se bilo koji sindikat izborio za prava prosvetnih radnika, osim onog što im je država bila već spremna da da. Svako povećanje plate ili bunt prosvetnih radnika ili ma kakva rekacija je praktično uvek bila kritički ispraćena kroz medije.
ZAKONSKI NORMATIV. Škole imaju protokole o zlostavljanju i zanemarivanju, koji je u februaru 2024. (u vreme tehničke vlade u februaru) „pojačan“ protokolom o kriznim situacijama. Detaljnijom analizom, dolazimo do zaključka da je on spor, inertan i pun kočnica i konsultacija sa različitim akterima koji su zaduženi. I to može da traje, pa taman do kraja školske godine a tada se može desiti, da okrivljeni učenici završe školu a da se proces istopi, po onoj staroj „lipši magarče, dok ne nikne trava“.
ŠKOLSKI POLICAJAC je najčešće neoperativni ukras škole u uniformi, koji rado popije kafu, voli decu i njegova beskrajna „nežnost i razumevanje“ prema deci se svodi na urgenciju ocene kod striktnog nastavnika (čast izuzecima).
MINISTARSTVO PROSVETE, „opere ruke“ onog trenutka kada uradi dve stvari: usvoji neki novi pravilnik ili/i poveća za nekoliko procenata platu nastavnicima (tim „neradnicima“, koji imaju sve moguće vrste raspusta)
DRŽAVA najčešće pojača i podrži ulogu Ministarstva prosvete, koje je po ko zna koji put „izašlo u susret“ prosvetnim radnicima, koji stalno nešto traže. Jer naravno, obrazovanje je prestalo da bude bitno, kada se pojavila ideja političke podobnosti i sumnjivo akreditovanih privatnih fakulteta.
RODITELJ je najčešće sluđen u ovom mnogouglu oprečnih stavova. Ima ih različitih. Prezasićen poslom, golim opstankom, borbom za pristojan život, ponekad nadobudan, ponekad ucenjivački i preteći nastrojen prema „mišu“ od nastavnika, nekada svestan lične dominacije i pozicije, roditelj traži najkraći put za postizanje cilja. Najveći broj njih nije spreman da preuzme odgovornost za vaspitanje i ponašanje svog deteta. Ne mogu direktno da krivim sve i svakog roditelja, jer je njihov spektar ponašanja najšareniji i prosvetnom radniku su potrebni debeli živci i ogromno strpljenje da se nađe na istom pravcu i smeru sa roditeljem.
UČENIK, složila bih se da je on najmanje kriv. Uhvaćen u mrežu različitih stavova, namera, ambicija, tuđih želja, dete pliva onako kako najbolje ume, jedva se držeći na površini obrazovnih voda, gledajući da udovolji svima, a da sačuva sebe. Često i opravdano, postaje buntovnik bez razloga, ne znajući za konskvence i odgovornost prema svojim postupcima. Jer, danas im je na usnama stalno pitanje: Čemu služi škola? Ovakva kakva jeste, slabo čemu.
Jesam li vam možda napomenula da su nastavnici ujedno i roditelji, a i da behu učenici…
Njihova obaveza je da razumeju SVE?
Da nije malo previše? Očigledno je da negde opasno škripi i sistem puca.
Ima li sistema?
Ne verujem.
Što jedna moja koleginica, lepo primeti: „Nastavnika niko neće zaštiti, od sada u školu će sa njim ići advokat i ortoped“.
SAPIENTI SAT (pametnome dosta).
Dr Tatjana Marković – Topalović, predsednica Resornog odbora za obrazovanje Srbija Centra