ŠABAČKI HILANDARCI (1)
Sad je to već postala tradicija, treća dekada avgusta, preko dve decenije, za šabačko udruženje Društvo prijatelja Hilandara znači hodočasno putovanje do Svete Gore, do Svete srpske carske Lavre, manastira Hilandara. I uvek ista neizreciva osećanja, ista radost i očekivanja, videćemo naš Hilandar, prvi ili deseti put, srešćemo se sa izvorom naše vere, sa našim korenima, najvećom svetinjom Srpstva. Ipak, put do Hilandara jeste uvek iskušenje i podvig, strepnja da li će sve biti u redu, znamo i to, treba savladati niz prepreka, tehničkih i administrativnih, moramo biti dovoljno zdravi, imati sreće, namera je jedno, realnost drugo. Halkidiki i Atos su ovih dana često pogađali zemljotresi, a ne znamo ni to da li ćemo imati dovoljno mirno more. Elem, po dobijanju blagoslova za posetu manastiru Hilandaru, o pandemiji kovida i požarima više nismo brinuli, pred nama su bile samo još daljine i avgustovske vrućine.
Poslednje avgustovsko nedeljno jutro nas zatiče u Solunu, na Zejtinliku, Srpskom vojničkom groblju, bila je to naša prva stanica do Svete Gore. Sada nas tu umesto čika Đorđa, već drugi put, ljubazno dočeka novi domaćin, gospođa Olga. Kako je među nama i onih koji ovde prvi put borave, pažljivo smo slušali pripovest o našim junačkim precima, dedovima i pradedovima, o teškoj i slavnoj istoriji našeg roda. Usledio je obilazak celog kompleksa okruženog hilandarskim kiparisima, kripte i mauzoleja. Još jednom osećamo ponos što smo potomci takvih junaka, dostojnih divljenja, gorostasa svetske vojne, nikad izgubljene vere u pobedu.
Naša druga stanica na putu do Svete Gore, drugoga dana hodočašća je metoh manastira Hilandara, Milo Arsenica – Kakovo. Milo znači mlin, Arsenica je naziv sela na planini Kakovo. Ovo bajkovito mesto je nezaobilazno za svakog hodočasnika koji polazi na Svetu Goru, posebno do manastira Hilandara, ili se vraća sa Svete Gore. Tim pre, što žene, naše sestre i majke koje zbog avatona ne mogu kročiti na tlo Svete Gore, ovde mogu osetiti svetogorski i hilandarski duh. Kakovo se nalazi na 104. kilometru, ili, nekada, na dva dana jahanja od Soluna, i na 7 km od Jerisosa. To je najveći posed manastira Hilandara van Svete Gore. Postoje turske tapije po kojima je ovaj posed imao čak 10380 hektara, danas se uzima da ima 1650 hektara, sve pod šumama stoletnog kestena, bora i hrasta, maslinjacima, ribnjacima i plodnom zemljom. Premda najveći posed i ekonomija izvan Svete Gore, daje najveći prihod našem manastiru. Na posedu se nalazi jezero u kojem se uzgaja riba koja ide na hilandrasku trpezu, tu se gaje i masline od kojih se dobija prvoklasno maslinovo ulje. U pilani metoha se vrši prerada drveta, posebno važna za obnovu manastira od 2004. godine kada je Hilandar stradao u požaru. Na metohu se nalazi crkva posvećena Bogorodici, zatim gostoprimnica, konaci za monahe, radnike i hodočasnike. Tu je i prodavnica gde se mogu kupiti hilandarski proizvodi, knjige, ikone, tamjan, vino, suveniri…
Brojne zanimljivosti postoje o metohu Kakovo, ali jedna priča, koju do sada niko nije porekao, jeste ona o tome kako je ovaj metoh postao vlasništvo Hilandara. Nekada je naša vlastela darovala Hilandaru čitava sela, zbog čega bismo lako mogli pomisliti da je i ovaj posed, možda u vremenima cara Dušana, postao deo hilandarskog imanja. Ipak legenda pripoveda, kako je u turskim vremenima, jedan solunski paša, imao sve što se može poželeti, sem muškog naslednika. Ništa i niko mu nije mogao pomoći da ispuni ovu želju. Sve dok nije čuo da jedan hrišćanski manastir ima čudotvornu lozu, koja bezdetnim bračnim parovima može pomoći da dobiju decu. Koristeći čudotvornu lozu Svetog Simeona turski paša je dobio muškog naslednika, kojega hilandarci oslobode obaveze da postane monah hrišćanskog manastira. U znak zahvalnosti manastiru Hilandaru, od paše je stigla tapija na ogromno imanje u kojem smo danas boravili.
U gostoprimnici Kakova, poslednjeg nedeljnog avgustovskog podneva, šabačke hilandarce je sačekalo ljubazno svetogorsko posluženje, kafa i ratluk, hladna voda i cipura. Nekoliko metara iznad, ispred crkve u krstionici, mogli smo slušati i gledati verski obred krštenja, koja su na ovom mestu postala česta, kao i venčanja, sve zbog njegove bajkovite lepote. Danas, ispred Hilandara Kakovom upravlja otac Nikolaj, sreli smo se dan kasnije u Hilandaru, nije imao gavrana na ramenu.
Tekst i foto: Veroljub Ilić
U sledećem broju: U Hilandaru i Esfigmenu
