Razmišljao sam da napustim posao. Iskreno. Često sam u poslednje vreme gledao u prozor učionice i pitao se: zašto sam i dalje ovde? Zašto se zamaram oko programa koji nikoga ne zanima, oko tabela koje moram da popunim, oko beskrajnih sastanaka na kojima se vrti ista prazna priča? Škola, onako kako je, trenutno, doživljavam, više nije mesto radosti i učenja. Postala je birokratska fabrika, a ja samo jedan od njenih iscrpljenih točkova.
I hteo sam da odem. Da dignem ruke, da zatvorim dnevnik i kažem: dosta je bilo.
Ali nešto me drži. Jedna misao, jedan osećaj.
Shvatio sam da moja uloga nije u tome da prenesem još jedno pravilo, još jednu formulu, još jedan datum. To mogu i mašine. Mogu i udžbenici. Ali ja mogu nešto drugo. Ja mogu da pomognem deci da se oslobode straha.
Vidim ga svakodnevno u njihovim očima. Strah od odgovaranja. Strah od toga da će dobiti lošu ocenu. Strah da će ih neko ismejati. Strah da nisu dovoljni. Taj strah je poput hladne magle koja se uvlači u njihove male (i mlade) duše, i čini mi se da ubija radost pre nego što se rodi.
I zato sam odlučio: ostajem. Još jednu godinu.
Ostajem da bih im pomogao da pevaju bez straha. Da kad zapevaju „Bože pravde“ ne misle da moraju, već da žele. Da im se iz glasova ne čuje drhtaj, već radost. Jer šta vredi ako dete nauči sve lekcije, a izgubi veru u sebe? Šta vredi ako zna sve o istoriji, a nema snage da izgovori jednu jedinu rečenicu iz svog srca?
Ne zanosim se. Znam da ne mogu promeniti sve. Ali ako uspem da jedno dete podigne glavu i zapeva iz duše, ja sam uradio više nego što stoji u bilo kom planu i programu.
Jer sloboda počinje u srcu. A srce deteta je najosetljivije mesto na svetu. Ako tu pustiš strah da vlada, život će mu biti niz povlačenja i pokoravanja. Ali ako ga naučiš da peva bez straha, onda će ići kroz život hrabro, bez obzira šta ga čeka.
Zato ostajem. Još jednu godinu. Ne zbog sigurnosti (nema sigurnosti kada radiš skoro dvadeset godina pod ugovorom), ne zbog plate (to tek nije razlog za ostajanje). Ostajem zbog jednog osmeha više, jednog glasa više koji će pevati slobodno.
Možda je to nekome malo. No, meni je dovoljno. Sasvim dovoljno.
Jovica Radović