Dragi moji,
nadam se da se svi dobro sećamo svojih dragih i vrednih učitelja, nastavnika i profesora tadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika. Učili su nas jeziku i pravililnom govoru, pravopisu, ali i književnosti… Pisali smo pismene zadatke u velike sveske, tzv.vežbanke, i to naizmenično, ćirilicom i latinicom, pisanim slovima, našom jedinstvenom, Vukovom azbukom, najsavršenijim pismom na svetu… Čitali smo kao obaveznu lektiru sve svetske klasike, ali i najznačanije domaće pisce i pesnike. Kad kažem domaće, bili su tu i France Bevk, Prešern, Ivan Cankar, Krleža, Mate Lovrak, Simo Matavulj, Ćopić, Andrić, pa Meša Selimović, Nušić, Stanković, Isidora Sekulić, Mira Alečković i Desanka Maksimović, Laza Lazarević, Branko Radičević, Zmaj, Jakšić, Dučić, Kiš, Selenić, Mihajlo Lalić, Petar Petrović Njegoš, ali i Kočo Racin i mnogi, mnogi drugi, znameniti i manje znameniti, čuveni i manje čuveni pisci, pesnici, književnici. Prevođeni su na tadašnji srpsko-hrvatski,svi oni kojima taj jezik nije bio maternji.Razumevali smo se međusobno i nikome nije falila dlaka sa glave, zbog ma čega… Ponajmanje zbog ćirilice ili latinice, ove naše, sa Vukovim latiničnim slovima, glasovima…
Zbirno, jezik i književnost su bili jedno, iako su govorna područja, dijalekti i raznorazne reči, mahom tuđice, bili različiti, prepuni bogatstva našeg govora, jezika, kulture… To je bilo nekada. Poodavno, ali ne i zaboravljeno…
Danas, pisac, onaj muški, ima svog ženskog kolegu kojeg ćemo zvati PISICA, PISARKA, PISKINjA, ili kako već bude, u tom nekom novom jeziku, lišenom svake jezičke logike, a na ivici nerazumavanja i gluposti… Nestaje odrednica da je naša velikanka, zapravo ženski pisac, književnica, pesnikinja… Tako, stolar će u ženskoj varijanti, biti stolarkinja, stolarica ili stolarka, poštar će biti poštarka, poštarica ili poštarkinja, sudija će biti sudijica ili sudinka, možćda sutkinja… službenica u pisarnici će biti pisarka ili pisarica… i tako unedogled… Neka nova vremena su donela nakaradnost u svemu, pa eto, na red je došao i jezik…zvanično, taj se zakon zove Zakon o rodnoj ravnopravnosti, pa se njime navodno briše svaka diskriminacija između polova, vera, rasa, seksualne orijentacije i invalidnih lica… Lepo, baš lepo, ali zašto krenuše baš od jezika, prvo od njega i to pod brojem jedan…?
Ribarkinja ili ribarica, mornarka ili mornarica ili mornarkinja,rudarka, rudarkinja ili rudarica, točiteljka za šankom ili točiteljica… i hiljade drugih primera, na mala vrata menjaju i ruže naš lepi jezik, kojim smo se ponosili i dičili, kojim su pisali i romane, i stihove,i eseje, najbolji među nama… jezik, naš jezik, koji nam je dao ono po čemu nas svi razlikuju i izdvajaju… pitam se: zašto i kome to treba?… Objektivno, nikome…
Postoji li neko u ovoj državi ko bi digao glas protiv ovog čuda neviđenog, koje nam se nameće kao Zakon, glasovima skupštinskih, a zapravo stranačkih vojnika, koji bi izglasali,ako je to partija naredila, da naš kalendar ima 6 dana, azbuka 20 slova, mesec 15 dana i da smo danas u 18. veku, a ne u dvadeset prvom… Gde smo ovo krenuli, i može li nas iko zaustaviti…? Ima li neko da kaže: ljudi, dosta je… ne može ovako…
Sve Vas volim i pozdravljam.