Za svojih 40 godina provedenih u zdravstvu, imao sam čast da svedočim velikom napretku radiologije. Iskreno, ne mogu da objasnim zašto mi se ova grana medicine toliko svidela. U vreme kada je trebalo da se opredelim za specijalizaciju, radiologija nije bila preterano popularna i uglavnom su to upisivali oni koji nisu imali mnogo izbora. Sada svi možemo da vidimo koliko je radiologija važna za dijagnostiku. A upravo sam na ovo ukazivao pre mnogo godina – počinje priču prim. dr Milivoje Jezdimirović, čuveni šabački radiolog.
Odlaskom u penziju 2008. godine, doktor Jezda, kako ga prijatelji, kolege, ali i pacijenti od milja zovu, u Službi za radiološku i ultrazvučnu dijagnostiku Opšte bolnice „Dr Laza K. Lazarević“ Šabac iza sebe je ostavio desetoro specijalista. Sa njima i radiološke tehničare , koji su potekli iz škole čije je osnivanje prim. dr Milivoje Jezdimirović inicirao. A životni put doktora Jezde međusobno se preplitao i profesionalno i privatno.
Od Bačke do Mačve
Primarijus dr Milivoje Jezdimirović rođen je 1943. godine u Bačkom Brestovcu, a nakon završene gimnazije u Somboru, 1961. godine upisuje Medicinski fakultet. Po završetku lekarskog staža u somborskoj bolnici, u toj ustanovi je dve godine radio na grudnom odeljenju kao lekar sekundarac. Otuda i potiču prvi konkretniji susreti prim. dr Jezdimirovića sa radiologijom, budući da je sa svojim tadašnjim mentorom i šefom dr Belom Čanjijem radio bronhografije.
– Rešio sam da popravim svoj status, pa sam prešao u Dom zdravlja Apatin. Kao lekar opšte prakse u Prigrevici radio sam dve godine, međutim imao sam želju za specijalizacijom iz neke oblasti. Tada je Dom zdravlja u Apatinu imao potrebu za specijalistom radiologije. Trebalo je da budem u nekoj ustanovi u Somboru, ali iz određenih razloga to nije moglo da se realizuje, pa smo našli kompromisno rešenje da dođem u Šabac na specijalizaciju – priča prim. dr Jezdimirović.
Prvi rengden aparat sa telekomandama
Na svojevrsnoj medicinskoj istorijskoj mapi Srbije, Šabac je prilično prednjačio u odnosu na druga mesta. Davne 1866. godine u Šapcu je osnovana prva bolnica u Srbiji, potom apoteka, a poseban kuriozitet je prvi rendgen aparat koji je u taj grad pristigao svega četiri godine po revolucionarnom otkriću iks–zraka. Prijateljstvo pronalazača ovih zraka i tvorca prve rendgenske cevi Vilhelma Rendgena i dr Avrama Vinavera, koji je imao privatnu lekarsku ordinaciju u Šapcu, omogućilo je Šapčanima da se „slikaju na staklu“ i pre kralja i pre Beograđana.
Izgleda da je Šabac za prim. dr Milivoja Jezdimirovića bio sudbinski predodređen. Grad kraj reke Save u kojem je proradio prvi rendgen aparat ne samo u Srbiji, već i u ovom delu Evrope, mladi lekar koji želi da postane radiolog, a tu je i supruga Šapčanka … Sve se ovo nekako čudnovato poklopilo da se jedan Bačvanin, željan stručnog usavršavanja i na samom početku profesionalne karijere, doseli u srce Mačve.
– U Službu radiologije došao sam četvrti. Uveliko su radili dr Miroslav Adamović i dr Stojan Cvetković, a dr Tomislav Stepandić bio je u završnoj fazi specijalizacije iz radiologije. U Šapcu sam proveo dve godine na specijalizaciji, a onda sam otišao na Institut za radiologiju u Beograd. Pred kraj mog specijalističkog staža, u Šabac je stigao prvi rendgen aparat sa telekomandama i tako smo mi pre Beograda „izašli iz mraka“, kako to volimo da kažemo, i ponovo prednjačili u odnosu na prestonicu – priča prim. dr Milivoje Jezdimirović.
Završetak škole nije kraj školovanja
S obzirom na to da je radiologija grana medicine koja se veoma brzo razvija, teško je danas zamisliti da su se pregledi, primera radi, srca ili pluća obavljali u mračnoj sobi. Kako objašnjava naš sagovornik, radiolog je ulazio u prostoriju u kojoj se nalazi aparat nalik na poveći jednokrilni ormar, prilagodi oči na mrak, a potom uđe pacijent i stane iza fluoroscentne ploče. I tako u direktnom kontaktu, bez zamrznute slike, trebalo je postaviti dijagnozu.
– Između lekara i pacijenta nalazio se ekran obasjan fluoroscentnom svetlošću. Rendgenski zraci prolazili su s leđa pacijentu, pravili senku na ekranu i tako smo mogli da pregledamo. Veliki problem predstavljalo je direktno zračenje i lekara i pacijenta. Posebno opasno bilo je rasipno zračenje, a to je sekundarno zračenje, odnosno zračenje koje se odbija od pacijentovih organa. Znam nekoliko kolega koji su zbog toga dobili rak pankreasa i umrli. Kada sam otišao na radiološki Institut, oni su tek dobili rendgen aparat sa telekomandama, isti onakav kakav smo mi u Šapcu koristili godinu dana unazad. Onda sam im pokazivao kako se radi sa telekomandama – priseća se prim. dr Jezdimirović.
Uporedo za tehnološkim razvojem, radiologija je oduvek zahtevala lekara koji će se neprekidno stručno usavršavati. U vreme kada je doktor Jezda završavao specijalizaciju, a potom kada se vratio u Šabac kao radiolog, dostupnost literaturi bila je vrlo oskudna. Za nekoga kome je radiologija „ušla pod kožu“ bilo je to prilično sputavajuće. Škola radiologije koju je svake godine u vidu seminara organizovalo Sveučilište u Zagrebu, bila je zlata vredna za lekare poput prim. dr Jezdimirovića. Tu se moglo više saznati o dijagnostici srca, bubrega, pluća, a posebno srećna okolnost ogledala se u tome što je uprava bolnice snažno podržavala takvo usavršavanje, iako je sve manje novca bilo za obnavljanje opreme.
“Počnem kontrastni pregled, kad pregori osigurač“
– Kada sam završio specijalizaciju, išao sam na dodatno usavršavanje za kontrastne metode za krvne sudove kod dr Nikole Mitrovića, inače našeg Šapčanina. Kod njega sam ovladao tehnikom arteriografije. U međuvremenu sam išao u školu za ultrazvuk, a potom CT dijagnostiku iako se tim oblastima nisam aktivno bavio. Pošto sam u to vreme počeo da radim angiografije, smatrao sam da bi tome trebalo da se posvetim. Pratili su me dr Mirjana Matić i dr Borisav Lukić, pa smo nas troje neko vreme zajedno to radili – priča prim. dr Jezdimirović.
I dok se u svetu nastavlja dinamika ubrzanog razvoja radiologije, dok dometi iz te oblasti iz sfere naučne fantastike postaju zbilja i dok se uveliko počinju obistinjavati najave doktora Jezde da će radiologija postati čvrsta osnova u dijagnostici pacijenata, Srbiju pogađaju sankcije i kriza. Novca jedva da ima i za tekuće potrebe bolnice, a kamoli za obnavljanje opreme. Radiolozi tokom čitave godine podjednako intenzivno rade, a sa dotrajalom opremom sklonom kvarenju tih devedesetih godina 20. veka, teško se izlazilo na kraj.
– Koleginica Mira Matić koja je specijalizirala na Vojnomedicinskoj akademiji, došla je puna znanja i visokih standarda, ali nije mogla to da primeni. Mnogo smo morali da improvizujemo. Imali smo dva rendgenska aparata, jedan se pokvario i ostao nam je aparat koji se nalazio u Hirurškom bloku. Počnem kontrastni pregled, kad pregori osigurač. Zovem električara, a on neće da dođe da zameni jer je nedugo pre toga već bio. Onda zovnem moju suprugu Miru koja je radila u bolničkoj Upravi da ode do grada da mi kupi deset staklenih osigurača, a za to vreme pacijent čeka sve dok ne zamenim osigurače – prepričava kao anegdotu.
„Šta vi ovde tražite kada u Šapcu imate Jezdu“
U šabačku bolnicu još od kraja sedamdesetih godina često su dolazili ugledni lekari i profesori, kako bi šabačke kolege dodatno obučavali i njihova znanja i veštine usavršavali. Jedan od istaknutih stručnjaka koji je osamdesetih i devedesetih godina bio čest gost Šapca je urolog sa Dečije univerzitetske klinike u Tiršovoj ulici u Beogradu prof. dr Sava Perović. Ovaj stručnjak svetskog glasa, u prim. dr Milivoju Jezdimiroviću pronašao je bliskog saradnika. Zahvaljujući, između ostalog i ovoj saradnji, ime doktora Jezde među kolegama radiolozima postalo je nadaleko prepoznatljivo i cenjeno.
– Ponosim se što sam u Šapcu pionirski radio mikcione cistografije kod dece. To je procedura da se postavi dijagnoza ukoliko deca često imaju urinarne infekcije, pa onda mi otkrivamo da li se prilikom mokrenja iz bešike mokraća vraća u bubrege. Jer ako se vrati, infekcija može da se prenese na bubrege. Na taj način postavljao sam dijagnoze i bebama od 20 dana. Najveća profesionalna satisfakcija mi je bila kada bi neko od naših Šapčana otišao na Institut za majku i dete u Beogradu i kada ih vrate i kažu: „Šta vi ovde tražite kada u Šapcu imate Jezdu.“ Poslednji pregled koji sam obavio pred odlazak u penziju bila je mikciona cistografija kod jednog dečaka – navodi prim. dr Jezdimirović.
Osim ove procedure, prim. dr Jezdimirović u lične satisfakcije ubraja i snimanja debelog creva u čemu se posebno usavršio, prevashodno zahvaljujući teledirigovanoj tehnologiji. A kada je reč o dijagnostičkim aparatima nove generacije, Jezdimirovićevim zalaganjem i upornošću, u šabačku bolnicu ranih 2000–ih godina stigao je i skener.
STRUČNOST KADRA
Sa preko 20 objavljenih stručnih radova iz svih oblasti radiologije, doktor Milivoje Jezdimirović stekao je zvanje primarijusa. Sve što je naučio, kako tvrdi, preneo je mlađim kolegama. Na mestu načelnika Službe za radiologiju, bio je od 1996. godine, pa sve do maja 2008. godine. Kao radiolog u dva navrata boravio je tokom rata u kninskoj bolnici i to 1991. i 1992. godine. A za sve vreme svog rada, potencirao je na stručnosti kadra.
– Kada sam postao načelnik, izborio sam se da dobijemo veliki broj specijalizacija. Bio sam profesor i u Medicinskoj školi, a ova škola imala je hrabrosti da otvori smer za rendgen tehničare. Do tada su na rendgenu radili obični medicinski tehničari koji su prošli kurs iz ove oblasti. Izašle su svega dve generacije rendgen tehničara, a skoro svi oni sada rade ovde. Prezadovoljan sam radiolozima koji su ostali u službi nakon mog odlaska u penziju. Međutim, zbog sve veće potrebe za radiološkom dijagnostikom, smatram da šabačkoj bolnici treba veći broj specijalista radiologije – ističe prim. dr Jezdimirović.
www.bolnica015.org.rs