Humoreskica
Malo, po malo, stigosmo i do početka jeseni. Mi, seljaci skoro da ne pamtimo ovakve vremenske prilike. Suša je odnela svoj danak, a kako će izgledati dolazeća jesen, to ni onaj, svevišnji izgleda ne zna. Od kukuruza nema ništa, suncokret je spržen, voće uništeno. Naš pogled u nebo ne pomaže, a ovi na zemlji, koji bi trebalo da se o nama brinu, brinu samo o sebi i svojim džepovima. Imajući sve ovo u vidu, onomad se ispred seoskog dućana skupilo društvance da se uz pivo i poneko „unuče“ međusobno izjada. Za reč se prvi javio Miloje:
– Gospodo seljaci, evo nam jeseni.
– Evo je Miloje, ali joj se baš ne radujemo – ubaci se Spasoje.
– Zašto, Spasoje? – upita Miloje.
– Zato što nam je sve što smo u poljoprivredu uložili načisto propalo. Sav trud je otišao uzalud. Od letnje suše ništa ostalo nije, pa mi se od tuge ne ide u njivu. Ne znam kako ćemo preživeti do sledeće godine – požali se Spasoje.
– U pravu je Spasoje. Nema nam spasa, ako država ne pritekne u pomoć – javi se Krstivoje.
– Boga mi, ako budemo čekali da nam oni što sede u foteljama i oni što žive u vilama na Dedinju pomognu, obrali smo zelen bostan. Nema nama pomoći, ako se sami ne izborimo za naša prava – reče Simeun.
– A do naših prava se stiže traktorima pred kancelarije onih koji troše pare na kojekakve belosvetske izložbe, a ne u poljoprivredu koja je vekovima hranila i branila ovaj narod – dodade Životije, a svi prisutni se složiše s njim.
Istog mišljenja je bio i deda Pantelija koji je iz prikrajka slušao ovaj razgovor.
Rade Đergović
