Pesma
„A kad se počne stariti, vidi se, da i nema u životu drugog romana, sem tog, jedinog, kako se ostari“ (Miloš Crnjanski, „Kod Hiperborejaca“, prva knjiga)
Ako mi prijaju njen miris, osmeh isčekivanja i odsečan glas,
Ako me namah osvajaju njene pronicljive oči smele srne,
Umišljeni zagrljaj, poljupci vreli,
Ako neprestano za njenim neprskanim usnama žudim i nehajno podignutom, prelivajućom u nijanse kosom,
Za njenim strukom šarmantnim, devojačkim,
Ako se divim poeziji neobjavljenoj njenoj,
Ako mi zadovoljstvo čine i njen povremeni inat i prkos,
Njen laki cinizam i igrra raskošnog duha,
Čak i njene osvete male,
Zadirkivanja dečija, šale, pa i bes
Ako mi njena ženstvenost i iskrenost opet ulivaju nadu,
Ako mi umorno srce talasaju nežno te magične slikovite reči,
Blesak opojne muzike njenih šapata,
Ako me zanosno privlači taj savršeni profil intelektualke,
katkad melanholične,
Otmen, jedinstven, carski,
Njene nemirne ruke tanke, karakterističan hod, malo povijen stas.
(I njene brojne, nižuće cigarete!)
Ako ne mogu i neću da se od uspomena otrgnem naših
I ako ludo zaljubljen hoću da se one kao slapovi sveže vode rađaju prelepe, nove,
Ako želim da mi se neprekidno ona vraća ista, a tako nepredvidiva, zagonetna, uzdržano strasna,
Pemda se od nas zapravo nikada mentalno ni otisnula nije.
Jer, nedavno sam je ushićen sreo, shvatio da vreme jeste sve, ali da ponekad i ništa nije:
Sve je čarobno i dalje delovalo, do suza me njenom energijom uzdrmalo, dobrano. podmladilo.
Da, premrežila me je celog, da je beskrajno obožavam do slatkog nebeskog bola,
emotivno „prinuđen“,
Sanjalačkim morem nedokučive dubine, večnog modrog sjaja rastuće zore,
Suncem okupanog mekog zrelog voća,
Ma i da moja onomad bila nije, i da ne bude više, zbog njenog lika rajskog u mojoj duši probuđđenoj ,ostaću srećan do sudnjeg dana,
S njom u mislima od milja sve do sopstvenog kraja.
Zoran R. Tomić
