Isto društvo, uvek raspoloženo za razgovor. Veoma je toplo, sedimo u prirodnom hladu i nekako opstajemo. Počinjemo o nama i budućim vremenima. O onome što ostavljamo pokolenjima koja tek kreću u život.
Koliko treba zasađenom drvetu da poraste? Da li će u njegovom hladu sedeti onaj ko ga je posadio? Možda i neće, ali njegovi unuci sigurno hoće.
E to je ono čime se ljudskost meri, nepogrešivo. Koliko smo spremni da zasadimo drvo u čijem hladu nećemo sedeti.
Neko će naš i biće nam zahvalan. To je valjda smisao života.
Ali posekli smo i ona što su nam posadili naši dedovi. Uzalud su nam još u predškolskom uzrastu na tu temu recitovali svima poznate stihove o blagorodnom drvetu (“Posadi drvo” – Jovan Jovanović Zmaj), uzalud smo na časovima biologije učili kako nam drvo obogaćuje kiseonik.
Priča polako prerasta u mnogo više od svoga značenja u početku.
“Posle mene potop”, po nekima to je izjavio rimski car Neron, pre skoro dve hiljade godina, a pripisuje se i francuskom kralju Luju XV.
Ta sebična svest koja čovečanstvo ne napušta do današnjih dana, naravno, nije nas zaobišla. Zanemarljiv je broj onih koji prepoznaju i respektuju upozorenja same planete. Naše i jedine na kojoj do sada znamo da postoji život, zahvaljujući nekoj datoj ravnoteži koju polako ali sigurno narušavamo. Oni koji o tome govore ili pišu skoro obavezno nailaze na zid ćutanja i nerazumevanja. Vladari svojim podanicima obećavaju lep život do sutra. Uvek se nađe neko da ih podrži i među onima od kojih to ne očekujemo. Šta se iza toga krije, nije vam teško pogoditi.
Vraćamo se na početak priče.
Neko je predložio da ljude vrednujemo po tome koliko su lipa zasadili u životu.
Neko drugi nam je, za kraj, odrecitovao poznate Balaševićeve stihove:
”Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio i saznaće kad – tad da ne zna šta je hlad. “
Evidentno je da nas se trenutno sudbina budućih pokolenja mnogo ne dotiče. Čekamo da se drugi za njih pobrinu.
Siniša Mozetić, profesor u penziji