Možemo li nekako i napokon napustiti neprekidno bavljenje drugima. Bilo da ih beskrajno kritikujemo ili beskrajno glorifikujemo. Čini mi se da smo trenutno, kao nacija, potpuno rastrgnuti između ove dve tragične krajnosti. Sebe smo usput negde potpuno izgubili. Svoje lične greške ne želimo da vidimo ili uporno pokušavamo da relativizujemo, jer uvek neko greši više, a tuđe uspehe tako rado prisvajamo. Pojavnost, novac i neprekidno i nepotrebno rivalstvo sviju protiv svih, su, nažalost, daleko iznad svega ostalog. Od traganja za dubljim smislom života i verovanja da je sklad među ljudima raznih nacija, vera i kultura moguć, gotovo smo odustali, zatrovani projektovanim nerazumevanjem, netolerancijom i mržnjom od strane onih koji opstaju jedino u takvom ambijentu. Mir, sloga, harmonija i ljubav među ljudima samo su daleke, mislene imenice.
Svesni da svet globalno više ili manje večito nekuda srlja, zatvaramo se u neki svoj skriveni kutak. I u njemu se povremeno i zamislimo i upitamo. Kako, izvesno, ne možemo promeniti svet, a promena je nešto što ponekad ipak toliko silno želimo, šta nam ostaje?
Odgovor i jeste i nije jednostavan – promenimo sebe!
„Juče sam bio pametan. Stoga sam želeo menjati svet. Danas sam mudar. Stoga menjam sebe.“
Šri Činmoj
Poruku savremenog duhovnog učitelja, filozofa, umetnika i sportiste, Šri Činmoja (1931 – 2007), rođenog u Bangladešu, od 1964. godine Njujorkčanina, lako je pročitati, ali malo teže ju je sprovesti.
Posebno imajući u vidu da nam ni samospoznaja, na koju nas od davnina poziva natpis na ulazu proročišta u Delfima, nije jača strana.
Ali, srećom, i druga obala ima drugu obalu.
Uz malo više optimizma, postoje verovatno situacije kada ćemo, poslušavši Šri Činmoja, i u prihvatljivim okvirima menjajući sebe, uspeti u nečemu što se do tada činilo apsolutno nemogućim. I to nam doneti trenutke pobedničkog zadovoljstva u najvećoj pobedi, pobedivši sebe.
Dovoljno da mračne rečenice sa početka ovog teksta prepustimo onima koji su ih stvorili. Koliko će to uticati na neku globalnu pobedu, nije naše da sudimo. A možda nije ni toliko bitno. Prebrojavanje nas neće učiniti sretnijim. Ne budimo ni u manjini, budimo u jednini! Mnogi od nas kroz ovaj prozor nikada nisu provirili, pa nisu mogli ništa ni videti. Vredi pokušati.
Horacije, do danas
Latini su davno rekli:
Ako si glup pa ćutiš, onda si pametan, a ako si pametan pa ćutiš, onda si glup. Iako verujemo da je to što ćemo reći pametno, nažalost tako često se pitamo ima li smisla ikome išta govoriti.
Pričao mi poznanik kako je prošla njegova kandidatura za direktora. Uočivši ono što nije dobro, a može se popraviti, u svom predizbornom obraćanju obećao je da će to i učiniti. Uvesti malo više logike, reda i odgovornosti, za opšte dobro. Na glasanju je dobio tek nekoliko glasova. Po njegovom mišljenju, nije tu bilo velikih ličnih animoziteta, sa svima je on i bio i ostao u dobrim odnosima. Ali, ”gluvome pričati priču”, jer većina je bila za neku labaviju i manje zahtevnu ponudu drugog kandidata. Ljudi su često nedovoljno promišljeni i isto toliko odgovorni, lakše im je kada se to toleriše. Možda je i bolje što nije izabran, nepotrebno bi se sukobio sa svojim dotadašnjim prijateljima.
(Inače, to “gluvome pričati priču” (surdo fabulam narrare), izrekao je rimski lirski pesnik Horacije, u poslednjem veku stare ere, pa do danas).
Druga priča je vedrija.
Polagao sam državni ispit u beogradskoj srednjoj školi, na Dorćolu. Tema je bila vezana za primenu integrala. Profesorica odeljenja u kome sam trebao da održim čas rekla mi je da još nisu stigli ni do pojma integrala. Oni su i nemirni, veliko je to odeljenje, sa četrdeset i više učenika. Da bi čas uspeo učenici bi trebalo da su mirni i da posle mog izlaganja reše neki zadatak. Upitao sam je da li je to nemoguća misija. Profesorica mi je odgovorila da će, mada je to možda samo “gluvome pričati priču”, deca su to, pokušati da nađe dobrovoljce kojima će vanredno objasniti sporne integrale. I zamoliti odeljenje da na času bude mir, malo više nego inače. Javiće mi da li je uspela. Pogađate ili ne, uspela je, tri učenika su se prijavila. Nije lepo da profesor koji polaže ispit u njihovoj školi ne uspe, njihovom krivicom. Neku protivuslugu nisu očekivali. Imali su iz matematike solidne ocene i bolje im nisu trebale. Čas je realizovan valjano. Predavanje uspelo, đaci bili mirni, zadaci rešeni.
Verujem da bi ta tri učenika glasala i za onog neizglasanog direktora iz prve priče. A vi?