Kalendarski, stigla je jesen,
Najpre surovo topla, kratko osunčana, pa onda obilno kišovita.
Svojim mecima vlažnim nebo po zemlji jednolično dobuje,
Evo baš danas kroz oluke pljusak se sliva,
Pa dosadne kapi u ušima nesnosno bruje,
Dok sustiže nas besomučna stvarnost bolesno vetrovita,
Opet, načas nekako neodlučna, pospana,
Čas u trzajima, čas u grču,
Onda iznenada šokovito hladna, bezmalo mrazovita.
Kao da se u neznanom bolu rodila
Markesova jesen usamljenička, nespokojna.
Ni nagoveštaja od njenih pejzaža zlata,
od uobičajenih opijajućih darova zrelih,
Od našeg blaženog, okrepljujućeg sna.
Iako u sebi noseći tek tragove minulog sjaja,
Nije poletna, a ranije motivišuća je bila,
Sada osetno bleda, bez duginih prelivajućih boja,
Nimalo lepršavo pesnički maštovita.
A kao da joj i nema kraja!
No, ipak slutim da će se nenadano hitro u oštru zimu ona pretvoriti,
Godinu sledeću, da li još mračniju, snegom najaviti,
Da će nas zastrašujućom senkom, oblacima tmurnim
U ledenu tamu potisnuti,
Možda će nam postepeno i nasušni vazduh oduzeti,
Maglom nas ugušiti, prljavom vodom poplaviti.
Džepovi napete tišine samo su predah,
nedokučivi niz promena kaskadnih,
Paleta tumačenja neuspelih bivstovanja naših.
Jesen – taj večiti poligon osakaćenih sećanja,
Zbrkani inventar godina prohujalih,
Katalog rituala opadajućeg lišća,
povijajuće trave,
Zaboravljenih lica i značenja.
Prašine uskovitlane, zgaženog uvelog cveća.
Da, do nedavno sam obožavao svaku jesen, bogatu i plodnu
Ali ne, ne ovu i ovakvu sivu, bezidejno neizvesnu,
napuklu, staru, umornu,
Već dobrano netragom istrošenu.
Šta se tô (s) vremenom u prirodi, čoveku, u svetu drastično poremetilo,
Te izgleda da uživati kao onomad više ne umemo,
Ni u jeseni, zimi, u nadajućem proleću,
Još manje u proteklom, pakleno sparnom letu?
Zašto je bezmalo sve oko nas tako zlobno, nečisto,
Rđavo p(r)omešano, gnjilo i trulo,
Zašto se na dane teške a prazne uvirući život sveo,
Na manjak radosti, sreće, lišeni romantične ljubavi prâve,
Na odsustvo svetlosti njegoševske, svekolike zanosne lepote,
Na nadiruću golemu
neprolaznu setu,
Na narastajuću duboku tugu,
Na talase zla i mržnje,
Na podele, nasilje,
Sukobe, sujete, bedu,
osvetu,
Na godine pogrešne, bezvredne, lude,
Na nemir, depresiju i patnju,
Na strah panični od ljudi i Boga,
Na trajajuću razarajuću brigu,
Na ponor, putanju strmu ka sve bližem umiranju!?
Zoran R. Tomić