Dostojevski, Tolstoj, Šolohov, Čajkovski, Jesenjin, … .
Preveliki bi bio spisak onih koji su proslavili Rusiju, a ovde nisu navedeni. Danas oličenje Rusije nisu: “Braća Karamazovi”, “Rat i mir”, “Tihi Don”, “Labudovo jezero” , ko bi nam odrecitovao Jesenjinovu: “Ispovest mangupa”?
Svi smo davnih godina na fakultetu učili matematiku iz ruskih udžbenika i zbirki zadataka kupljenih u antikvarnicama, basnoslovno jeftinih. Nema studenta matematike iz tih vremena, koji nije u rukama imao Demidovičevu zbirku zadataka.
Mihail Lomonosov, koga mnogi smatraju ruskim “Teslom” , bio je jedan od najvećih naučnika u istoriji. Dao je veliki doprinos na mnogim poljima nauke, među kojima je i objašnjenje fenomena polarne svetlosti. Neverovatno je, ali možda istinito kako mnogi koji danas tako ubedljivo govore o Rusima i njihovom značaju, ne znaju ni da li je i koji je sovjetski kosmonaut, za dobrobit čovečanstva, izveo prvi let čoveka u svemir, obletevši Zemlju. Ni koliko je trajao ovaj istorijski let. Učili smo nekad i znali za Ivana Mičurina, ruskog botaničara, koji se revolucionarno bavio ukrštanjem poljoprivrednih kultura, dobijajući preko tri stotine novih sorti.
Sve je to danas prisutno u pametnim telefonima, ali kao da je bitno, koga to interesuje.
Beogradska grupa „Idoli“ izdaje 1981. godine singl: “Maljčiki”,a godinu dana kasnije i kultni studijski album: “Odbrana i poslednji dani”, izglasan za najbolji album jugoslovenskog roka u 20. veku. Vlada Divljan, srpski rok muzičar, frontmen “Idola” u pesmi: “Rusija”, sa ovog albima peva:
“Ja sam još studirao, ona je radila, noću sam joj čitao A. Fadejeva”.
Da li je Fadejev neki teniser, fudbaler ili glumac koji je dobio najveće filmsko priznanje?
Prorusko raspoloženje danas je ponajmanje vezano za ono o čemu sam prethodno pisao, za rusku nauku, umetnost ili kulturu, no za ponekad nerealno, iracionalno i nedovoljno utemeljeno idealizovanje ruskih političara. Činjenica da je veliki broj Rusa, od najbogatijih do najsiromašnijih, napustio svoju dotadašnju domovinu u poslednje tri godine, koliko traje rat Rusije sa Ukrajinom, nepobitna je i zaslužuje ozbiljnu analizu. Na pitanje da li Rusiju poistovetiti sa njenim navedenim i nenavedanim velikanima i običnim ljudima koji iz nje beže, ili sa ruskom vojnom politikom, pobedama i stradanjima, odlučite sami.
Demokratija
Matematika je neumoljiva. Posle pismene provere znanja učenici komentarišu ishod. Svi su, osim Dragana, u jednom zadatku dobili isti rezultat. Nakon par dana, profesor saopštava rezultate i ocene. Jedino je Dragan dobio peticu.
Zamišljam naš Parlament. Neko bi predložio da se glasa o rezultatu spornog zadatka. Pogađate ishod glasanja. Ubedljivim većinom glasova, Dragan je taj koji je zadatak uradio pogrešno. Znamo mi dobro Dragana, uvek se nešto izdvajao, ni da se napije, ni cigaretu da zapali, ni da pobegne sa časa, sa svima, onako drugarski. A profesor, pa i on je malo sumnjiv i čudan, valjda je većina uvek u pravu. Jedino ako on možda nije strani plaćenik, ima i neke rođake koji žive u inostranstvu, nije on naš.
Ali, kao što rekoh, matematika je neumoljiva. Iako jedini, Draganov zadatak jedini je bio tačan. Zato i ne volimo matematiku. Nije li možda mnogo lepše i pravednije da većina bude zadovoljna? Kao da je toliko bitno čiji zadatak je istinski dobro rešen, ne osporava valjda jedan smešan zadatak snagu i valjanost demokratije?
U nastavku, još jedna dilema.
Večito se pitamo se kakav je taj naš narod, i svaki odgovor je pogrešan.
Pozovimo opet u pomoć matematiku, tačnije matematičku logiku i njena čuvena pravila zaključivanja.
Prvi iskaz: Ako je većina pravedna i razumna, i društvo je demokratsko, ono funkcioniše pravedno i razumno. Jednostavan i razumljiv.
Drugi iskaz (posledica prvog): Ako društvo ne funkcioniše pravedno i razumno, većina nije pravedna i razumna, ili društvo nije demokratsko. Ma koliko nam se možda ne sviđao, drugi iskaz je posledica prvog, jednostavnog, razumljivog i prihvaćenog.
Opet ne volimo matematiku. Barem ne ta većina koja je, čini se, prozvana. Ali nešto ohrabrujuće za većinu, krije se u drugom iskazu. Većina može biti pravedna i razumna, no ako društvo nije demokratsko, pozitivne osobine prozvane većine nisu ni od kakvog značaja.
Pođemo li od bolne pretpostavke da naše društvo, ma koliko to želeli, ipak ne funkcioniše dovoljno razumno i pravedno, ostaje nam da verujemo kako to nije posledica nerazumevanja i nepravednosti većine, no nedostatka istinske i valjane demokratije.
Za kraj, preteško pitanje, kako do nje doći.
