Rijaliti Srbija: Piše: Dragan Karalazić
Na ovom istom mestu, krajem decembra prošle godine, mogli ste da pročitate članak autora i ovih redova naslovljen „Jebo sad hiljadu dinara!“ čiji je naslov preuzet od Borisa Dežulovića i njegovog istoimenog romana. Reč je bila o štrajku poštanskih službenika i propasti istog. Naime, zaposleni u pošti su tražili veće plate i bolje uslove rada a dobili su od Vlade po hiljadu dinara da se zakite i tako se ta priča, kao gotovo i sve druge u ovoj zemlji, neslavno završila. U ovo mračno doba korone Prvosveštenik Aca pojačao je ponudu, ovog puta svim punoletnim građanima, državljanima Republike Srbije, od 100 (i slovima:sto) evra, evara ili evrića, kako vam drago. Kao nagradu što smo izgurali teške mere u vreme pandemije i što smo pretekli. A idu i izbori pa nije zgoreg podmazati glasačku mašinu. Posle vanrednoig stanja – redovni izbori. Republički, pokrajinski i lokalni. Na kojima se, naravno, ne zna pobednik. Iako se ti izbori kao i sve redovno i normalno u našim sluđenim životima sada čine nestvarnim i nebitnim oni će doći na dnevni red „kad sve ovo prođe“. Život će se nastaviti samo je pitanje da li ćemo se vratiti na fabrička podešavanja ili ćemo okrenuti neki drugi, sasvim ili delimično, drugačiji list. Restartovanje je neminovno iako Njegovo Veličanstvo Aleksandar od Čipuljića očekuje da nastavi gde je stao pre ove virusne krize, verovatno na isti autokratski i bolesni način. Da se za sve pita i da sam samcit o svemu odlučuje, da se pojavljuje u svim svojim medijima od jutra do sutra, da glumata i izigrava sveznalicu, da je kolar, stolar, pekar, apotekar, astronaut i argonaut, kao što je u doba korone lekar svih specijalnosti. „Vuk dlaku menja ali ćud nikada“, pa tako i Vučić. Radikal bio – radikal ostao. Demokratija, ljudska prava, medijske slobode, Ustav, zakoni, sve su to za njega nepotrebne trice i kučine. Ja pa ja, to je taj lik koji se predstavlja kao predsednik Srbije a u stvari je samo predsednik onim svojim mamlazima iz SNS-a. Na Njegov predlog Vlada je donela i nekakve ekonomske mere kao pomoć privredi za vreme i nakon ove „korona“ krize, a o kvalitetu i dometima tih mera tek treba da se izjasne stručnjaci. Ali, oni pravi a ne Vučićevi. Mi građani ćemo, valjda, suditi po stanju u novčaniku, u frižideru a mnogima će, za nadati se, doći iz dupeta u glavu pa će je upotrebiti kada dođe vreme za to. A nije lako odbraniti se od tog cunamija populizma koji nas zapljuskuje svakodnevno i od Vrhovnog i od njegovih satrapa. Prednjači Vulin. Ili Vulini, kako god. Navodno ministar vojni. Dezerter i neopevani klipan koji fura uniforme neke nepostojeće vojske ne shvatajući, jadan, da je on običan civil, koji je sticajem nesretnih okolnosti, na čelu Ministarstva odbrane. A ne Rambo. Predsednica Vlade Ana Brnabić je do ove krize izvanredno igrala ulogu fikusa a onda se, potpuno nepripremljena, ufurala u ulogu pilota u avionu. Koji pada. A ona, kao, zna šta treba da se radi u toj situaciji. Pa jedan dan donese neki zaključak pa ga sledeći dan povuče, pa sama prizna da je napravila glupost, jedna njena odluka poništava dugu na dnevnom nivou, ljuti se na novinarska pitanja i na nedisciplinovane građane, hoće i ona da bude, bar malo, loš policajac u odsustvu onog glavnog zloće kada se, retko, ne pojavi na konferenciji za medije. Žalosna joj majka, nju niko ne bi želeo ni na mestu predsednika kućnog saveta a kamoli Vlade, makar i ove i ovakve države. I lekari, epidemiolozi i infektolozi, upali su u prvim danima vanrednog stanja u taj „populistički“ film pa su preko svake mere hvalili Vladu i Acu Srbina a tačne podatke o situaciji sa kovidom-19 prikrivali, muljali su i bili čas smrtno ozbiljni a čas kao optimistični, da bi se nešto kasnije ipak opredelili za stručna mišljenja i ocene a manje su ‘ladili muda predstavnicima vlasti. Ipak, narušili su svoj kredibilitet i oslabili autoritet u odnosu na građane. Ako političarima ionako nisu preterano verovali a lekarima se ta podrška istanjila šta onda ti isti građani da očekuju i čemu da se nadaju. A Vrhovni Epidemiolog nastavlja da se hvali u svom patetičnom stilu kako je On obezbedio medicinsku opremu („od mog brata Sia“), pa nabavio ovo pa „dovukao“ ono, ne primećujući da se već svima smučio. I onda onih 100 evrića stvarno zvuče i izgledaju bedno. On misli da sa tim parama može da se iskupi za osmogodišnje maltretiranje (smanjenje plata i penzija, praktično ukidanje Parlamenta, ugrožavanje nezavisnih medija…) koje je u ovj krizi kulminiralo. Uostalom, nisu te pare njegove, ne vadi ih On iz sopstvenog džepa, to su novci iz budžeta Republike Srbije, naši novci koje smo kroz poreze i diprinose ugurali u državnu kasu. I sad nam On velikodušno daje naše pare na poklon. A te će se parice kroz potrošnju opet vratiti odakle su i krenule i krug je zatvoren. Državu to, zapravo, ništa neće koštati. A građani i građanke Srbije su ovu vlast ionako dobrano preplatili. Što Acika i brat mu Andrej i cela ta napredna mafijaška ekipa na čijem su čelu ne donira svoje, evre, dolare, dinare, šta god, pa da ispadnu face. Nekada su i belosvetski kriminalci imali nekakav kod ponašanja, znali su da u teškim trenucima za državu i društvo učine nešto korisno. Ali, ovi naši su – hm, pa naši, jebi ga. U svakom slučaju svaki građanin treba da uzme tih sto evra pa ako im baš ne trebaju neka ih poklone u fond za lečenje dece ili nešto slično. Ponavljam, to su naši novci i treba ih pametno iskoristiti. A onima kojima će to biti cena da sutra na nekim izborima prodaju svoj glas Vrhovnom Virusu i naprednjačkoj bandi, neka je alal. I aferim. Oni su se poštari onomad prodali za hiljadu dinara a ako to neko učini u nečem još važnijem za 100 evrića, onda – zaboga i dođavola. Pokazaće se, vrlo skoro, kakvi smo i koliko vredimo. Virus – kovid-19 će otići kako je i došao ali sramota onih koji su jevtino isprljali obraz i ljudsko dostojanstvo će ostati. Kako je to veliki Njegoš rekao – dovijeka.