Povodom teksta Slobodana Samardžića, „Mitropolit Amfilohije ili o ljudskoj uzvišenosti“, objavljenog u listu „Podrinske novine“, 12.11. 2020.godine.
Čitajući tekst profesora Slobodana Samardžića kako nadahnuto piše o mitropolitu Amfilohiju Radoviću (svetovno, Risto Radović), pade mi na pamet bezvremena knjiga Karla Jaspersa Pitanje krivice, nastala iz serije predavanja koja je taj znameniti nemački psihijatar i filozof održao tokom 1945. i 1946. godine na univerzitetu u Hajdelbergu. Naime, Jaspers je svojim studentima na više nivoa razložio krivicu Nemačke za ustanovljenje i posledice nacističke ideologije: krivičnu, političku, moralnu i metafizičku. Jaspers kaže da je instanca za krivičnu odgovornost sud, za političku odgovornost instanca je pobednikova volja (u toku su bila suđenja pred vojnim sudom u Nirbergu osnovanim voljom pobedničkih država), za moralnu odgovornost instanca je sopstvena savest, dok je metafizička krivica pred svakim pojedincem i instanca je jedino Bog.
Pisac ovih redova ima dovoljno godina i pamti delatnost srpskih duhovnih, političkih i intelektualnih elita u poslednjih tridesetak godina na polju nacionalističkog angažovanja, posebno intelektualaca i književnika: Ćosića, Crnčevića, Ekmečića, Markovića, Bećkovića, Tadića, Krestića, ali i pravoslavnih popova – najnižeg i najvišeg ranga. U tom delatnom krugu se veći deo života kretao i Risto Radović – Amfilohije: govorima je raspirivao mržnju, netoleranciju, isključivost, osvetu, nasilje… Strašne reči slazile su sa njegovih usana, reči nedostojne sveštenika i narodnog pastira i zbog toga čudi nadahnutosti za hvalospev o Amfilohiju. A nadahnutost je tolika da upućuje na pomisao da pisac prećutkuje njegova ovozemaljska nepočinstva: da je devedesetih huškao sopstveni narod na zločinstvo protiv drugih i drugačijih, da je od Trebinja do Bijeljine pohodio srpske paravojne formacije iza kojih su ostali zločini od kojih humanog čoveka boli mozak, da je pričešćivao takve srpske „junake“, da se divio delima zločinaca Ratka i Radovana i da im se nudio za jataka dok su se „junački“ skrivali od pravde o kojoj govori pomenuti Jaspers.
Kakav je to jednoznačni put Amfilohijev – duhovni i svetovni o kojem se govori u pomenutom tekstu: je li to put izgrađen na jedinstvenoj fundamentalističkoj platformi srpskih popova-intelektualaca: Justina, Nikolaja i čuvena tri „A“ – Atanasije, Artemije, Amfilohije? Je li to platforma u koju je i danas zaglibljen svaki oblik duhovnog pokreta ovog društva koje bez naznaka većeg otpora, grca u klerikalno-tradicionalno-antimodernom blatu. Zato, zašto veličati Amfilohija? Intelektualni autizam koji se ovde duboko ukorenio sprečava nas da pogledamo bar preko fizičkih granica ove države, recimo u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, na Kosovo i saslušamo šta se to tamo o našoj dobroti govori i misli i da povodom toga neizostavno posetimo memorijal u Potočarima (kao đaci iz Srbije, odlazili smo u posetu memorijalu u Jasenovcu, zar ne!). Tu, na tom mestu je krajnje ishodište „dobročinstva“ srpskih nacionalističkih i klerikalnih istomišljenika. Zbog toga nije nepošteno odbaciti sentencu „o pokojniku sve najlepše“jer neke ljude, posebno nakon smrti, treba obasjati svetlošću istine – njima je svejedno, a nama živima je bitno, od toga nam život zavisi!
Zašto su ideje u čijem je središtvu mržnja, šovinizam i isključivost i danas kičma i temeljna paradigma srpskog društva? Zašto u njemu ni na vidiku nije jedno široko postavljeno pitanje odgovornosti i preispitivanja za sunovrat u čijem je središtu bila i do danas ostala bezrezervna i dinamična podrška političkih i intelektualnih elita? Odgovornost koju je Jaspers tražio od sopstvene nacije nakon 1945. godine bila je strašna za nju samu, ali jedino moguće ishodište ka samospoznaji zla i etičkom određenju prema posledicama ideje zla. Trideset godina od nastanka prvih zločinstava sopstvenih sunarodnika i bezbrojnih sudskih presuda, srpsko društvo stoji na samom početku zapravo, nismo se još ni složili da smo krivi! Preispitivanje uloge duhovnih tvoraca ideje o velikosrpskoj zajednici, još nije zadobilo iskreno i jednoznačno mesto etičnosti u smislu o kojem govori Jaspers.
Intelektualac bi trebao da preispitujete svaku dogmu: to je njegov osnovni duhovni poziv, ali pisac hvalospeva veruje u dogmu da je Amilohije bio duhovno čist pastir pravoslavnog stada: da je ispravno postupao posebno u svom svetovnom anganžmanu kada se direktno mešao u svetovnu politiku na krilima svoje klerikalne platforme. Život Amfilohijev je kontroverzan i vreme njegovog preispitivanja tek dolazi. A njemu samom, po Jaspersu, ostaje metfizičko preispitivanje pred Bogom – kao ljudskog bića i kao vernika, zbog čega je i upitno da li „sada stoji u nebeskom redu sa njima (Petrom Cetinjskim i Njegošem), onako ljudski i svetački uzvišen“.
Svim beogradskim i provincijskim intelektualcima nacionalistima i šovinistima, ovom prilikom iz ovog slobodarskog grada preporučujem i delo francuskog filozofa Žilijena Bende Izdaja intelektualaca napisanog pre skoro sto godina, prema kojem status intelektualca zaslužuju samo oni pojedinci koji su uprkos svakovrsnim izazovima ostali dosledni univerzalnim vrednostima – razumu, pravdi i istini. Oni koji su ga napadali, smatrali su njegovo delo pamfletom uperenim protiv intelektalaca koji su se odvojili od ovih vrednosti tačnije, onih koji su pali u strast politike i ideologije i izneverili unutarnje, suštinsko biće intelektualca. Zbog toga malodušni čin izdaje predstavlja odbacivanje Radomira Konstantinovića, Latinke Perović, Bogdana Bogdanovića, Danila Kiša, Stanislava Vinavera, Filipa Davida i drugih, svetionika intelektualnog poštenja ovog društva. Za njih će ipak uvek biti mesta u ovom društvu, bez obzira kako Beograd odluči. A Amfilohije! Pa, bilo bi za sve bolje da se samo molio u tišini svoje ćelije a nas ostavio da sami odlučimo hoćemo li prići njegovom oltaru. Kroz takav njegov čin, sazdala bi se i ljudska uzvišenost iskrenog bogougodnika i tada bi mu pristajao hvalospev i profesora univerziteta i najprostodušnijeg vernika. Imala je srpska crkva takve duhovnike, zar ne.
U Šapcu, 24.11.2020.
Autor poznat redakciji