Kad maturanti koračaju
Za subotu, 26. aprila, u Novom Sadu zakazan je veliki protest maturanata. Krenuli su već po Uskrsu maturanti iz Valjeva, Užica, Pošege, Šapca i brojih drugih gradova da na svoj način podrže studente. Nakon veličanstvenih skupova u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Beogradu i Novom Pazaru, sedištima univerziteta, putešestvija biciklima do Strazbura, blokade RTS, studentima je ipak izostala konkretnija pomoć ostalih delova društva.
Bilo je tu podrške poljoprivrednika, advokata, dramskih umetnika, ali ne i masovan odziv na generalni štrajk. U pravi čas dolazi podrška maturanata, iako je i do sada bila neupitna, ali su već počele represije po školama i neke od njih će nastaviti sa radom. Znatan deo njih, kao beogradske gimnazije, i dalje su u blokadi, ali su nastavnici i profesori ostali bez primanja, kao i univerzitetski profesori. Njima je nezakonitom uredbom Vlade Srbije u ostavci propisano da svega pet sati posvete naučnom radu, od nekadašnjih 20 časova. Zna se da se za nauku odvaja manje od jedan odsto budžeta, za razliku od drugih zemalja, ali ovako srozati status naučnog rada spada u domen uništavanja budućnosti društva. Štaviše, represija se povećava svakim danom, pa je čak i rektor Beogradskog univerziteta dr Vladan Đokić bio pozvan na informativni razgovor u policiju po krivičnoj prijavi.
Nezabeleženo u civilizovanom svetu jer su univerziteti slobodni i nezavisni još od 12. veka. Studenti su prošpartali Srbijom, uzduž i popreko, probudili nadu i veru u bolju državu u kojoj žele da žive, i pride pridobili dijasporu koja je otišla zato što ovde nije imala potrebne uslove, pre svega zbog naprednjačke vlasti.
I ono najvažnije, svojom čestitošću, željom za pravdom, ljudskošću, empatijom, promenili su svest i savest mnogih. Zato su srednjoškolci njihovi prirodni saveznici i nastavljači, zapravo mladost Srbije bori se za jedno bolje društvo, solidarnosti i uspešnosti, a ne kao što je to sada bilo. I ne samo što je Srbija četvrta zemlja u Evropi po siromaštvu, nego itekako ima odlike autokratije i nepravde. Pola godine od pada nadstrešnice u Novom Sadu, a da, sem povećanja materijalnog ulaganja u visoko obrazovanje, postojeća vlast, pre svega pravosudna, ništa nije učinila da se studentski zahtevi ispune. Studenti su rekli da će oni označiti kad je kraj, a zato su podneli i velike lične žrtve, pored ostalog i mogućnost gubitka godine.
Ali, jedna godina je malo, kad se sabere ovih 13 godina za najveći deo stanovništva. Ukoliko se nastavi po starom, onda ništa više nije ni važno.
Dragan Eraković
