Književno veče Zorana R. Tomića, Šapčanina, koji živi i radi kao profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, održana je večeras u prepunoj sali Kulturnog centra.
O književnom stvaralaštvu ali i o autoru nadahnto je govorila prof. mr Ljiljana Pavlović Dabić kao i prof. dr Anđelka Lazić i Branka Todorović, urednica književnog programa u Kulturnom centru.
Prisutna publika je uživala u skoro dvočasovnom programu u kome se razgovaralo, čitala poezija, govorili aforizmi…
Sve u svemu bilo je ovo jedno izuzetno prijatno veče.
RITUALI
Ne, nisu posredi bili skandali, niti neki romantični senzacionali,
Niti su se o „nama“ nepostojećima oglašavali gromopucateljni portali,
Ni tiražni žurnali, ni žalosni sudbinski penali.
Ipak za mene behu tô uskovitlali,
Nestišali, nedovršenih uspomena željeni murali.
Poplaviše me evo večeras takvi, pomahnitali,
Već potonuli i minuli, a najednom snažno sinuli,
Svanuli, okrenuli se, prenuli,
Pa namah prestali, sa usana mi spali, iz dubine, s dna praznine mi mahali,
Sa stvarnošću se pomešali.
Onda brzo odlepršali, prsnuli,
Nepojamno zaurlali, tegobno se u mrak odšunjali,
Tobože snebivali, usahli,
Te se izgleda privremeno presaldumili.
Životarili negde, mene bespogovorno skrajnuli,
Kobajagi prestali, ka nigdini pohitali
Pa od nje uzmicali, opet nekuda pobegli.
Ubitačni ritam, nevoljna rutina,
U glavi nedozreli ječam razgrće,
Damar boli i kao vrući odjekuje šamar,
Mojih sećanja setnih u duši nestao vratar,
Bašte moje neuredne, nostalgične večito nedostajući vrtlar.
A ko je uopšte znao, čudili su mi se,
U ono vreme smejali, videvši me kako nekamo žurim, zadirkivali.
Dok sam jedino nju na umu imao, u srcu sam taj odraz sebi prizivao mili.
Kako bismo se sreli, tamo negde na raskrsnici,
Umišljam – i zagrllili i poljubili.
Njoj u susret da banem, navodno iznenada, u prolazu, tih meseci lutanja.
Da sebi ako ne i njoj prijatnost, priuštim stižu me luda vajkanja.
Zabludama tih godina podložan,
Tužan, senzualan, tanušan, majušan
U snoviđenju bezmalo bogohulan,
Snužden, vrtloglav, nepotrebno mamuran,
Ja marginalan, njen lik na naslovnicama popularan.
Moja slova i redovi zbijeni nemo dahtali, vrludali, posrnuli,
Spasonosni duhovni i fizički rituali
Na mene iz prikrajka su motrili,
Predamnom klečali,
U stomak ciljali, krv mi dodirivali,
Presliša(va)li me, sopstvo moje razdelili,
Vijali me, morili, kinjili, tminom pokrili.
Onda se u mene nanovo doselili, kao sneg vejali,
Sve mi lampice mentalne upalili.
Po glavi me žestoko opaučili, stisnuli, skoro dokusurili,
Skrajnuli, i najzad isceđenog izgustirali.
Zajedno smo plakali, od prošlosti i smrti neuspešno uzmicali,
Trunuli, na sve druge pa i na sebe zaboravili.
U ona vremena me neke sile povukle, grubo odvukle,
I maltene dotukle.
A nju su iz okoline Šapca tada automobilom mao caricu dovozili,
Već slavnu zvezdu na trening sve do Medicinske škole.
Van mojih očiju, koraka i ruku,
Dok su mi oči za njom nedokučivom u bunilu težile,
Senke me, njena i moja pribijene, lažno pratile.
Nikada se nismo pre upoznali a kao da smo jednom ipak dugo pričali.
Krenuše tako moji višednevni rituali, od Masarikove, zatim Karađorđevom do Vlade Jovanovića,
Pa desno hodanje ulicom Vojvode Mišića, pored gimnazije sve do Stojana Novakovića,
S namerom da izbijem u Titovu, u smeru autobuske stanice.
Ili od crkve do Zelenog venca, kraj „Točkonje“ preko stare tržnice sve doVelikog parka,
Na koncu levo u Partizansku.
Očekivah je svaki put na toj trasi netremice.
No, nijednom se nismo suočili, zbunjen plaših se mestimice da je bolesna,
Srećom ne beše, pritom napuštala me nije čežnja i nada da na nju nabasam
Neprekidna, neumoljiva, stresna.
I onda, a evo još i sada.
Beskrajno varljiva i groteskna.
Nezaboravljena, fantazmagorična,
Čas urnebesno komična, čas poeteski potresna.
Zoran R. Tomić (iz neobjavljene pesničke zbirke „U dodiru vremena“)