Kada god predsednik uputi izvinjenje, sutradan batinaši izađu na ulicu. Taj obrazac deluje kao navika, gotovo kao refleks. Prvo pokajanje, pa demonstracija sile. Prvo reč, pa šamar. Kao da izvinjenje nije kraj konflikta, već njegov početak.
Jučerašnje izvinjenje Aleksandra Vučića, kada je, na godišnjicu tragedije u Novom Sadu, poručio: „Žao mi je zbog toga što sam rekao“ studentima i demonstrantima, bilo je poziv na dijalog, na smirivanje tenzija.
Ali danas, samo dan nakon javnog izvinjenja, na ulicama Beograda, ispred Skupštine i u centralnim zonama, pojavljuju se grupe koje nasiljem ili haotičnim ponašanjem razbijaju atmosferu izvinjenja: maske, navijačke grupe, snažna policijska prisutnost. Taj kontrast, jučerašnje izvinjenje, današnje divljanje, savršeno ilustruje obrazac o kojem govorim.
Mehanizam je jednostavan, ali duboko ukorenjen: svaki trenutak u kom vlast pokuša da, makar i lažno, deluje ljudski, ona unutra, u sebi, oseća da je ugrožena. Jer u kulturi autoritarne moći, priznanje greške nije plemenitost. To je slabost. A slabost mora biti odmah „nadoknađena“. Psihološki, to je kompenzacija poniženja agresijom. Politički, to je obnova kontrole. Izvinjenje tako postaje kao kratak udah pre udarca, predator koji se privremeno povlači i spušta pre skoka.
Zato izvinjenje i batinaši nisu suprotnosti, nego dva lica iste strategije. Jedno lice govori, drugo udara. Jedno šalje poruku pomirenja, drugo poruku straha. I oboje služe istoj funkciji, tj. održavanju kontrole nad ritmom javnog života. Sistem tako održava napetost koju sam proizvodi: smiri, zatim uzdrmaj. Umiri, pa uplaši.
***
Ko su, onda, ti „batinaši“?
Nisu to samo fantomske figure, naravno. Mnogi su pripadnici navijačkih grupa, neki sitni kriminalci, neki ljudi iz „naroda“ koji traže osećaj pripadnosti i moći, ispod površine sistema kojim se koriste. Oni su proizvod istog sistema koji ih upotrebljava: potisnuti, frustrirani, uplašeni od margine, pa iznenada pozvani da budu „branioci države“. Njihova agresija nije samo plaćena. Ona je i ideološki opravdana i emocionalno nahranjena.
Zato su i oni zarobljeni u istoj dihotomiji kao i vlast: istovremeno instrument i žrtve. Kada se izvinjenje izgovori, njihov zadatak je da „vrate ravnotežu“, da javnosti pokažu da moć nije popustila. Ali ni oni sami ne znaju da su deo rituala, ne akteri, već izvođači. Kao figure u psihološkom mehanizmu kolektivnog poniženja.
***
Ipak, postavlja se dublje pitanje:
Da li su sva izvinjenja neiskrena?
Možda ponekad i jesu iskrena, ali sistem u kojem su izgovorena ne dozvoljava da iskrenost ima posledicu. To je tragedija autoritarne vlasti: i kad bi htela da bude čovek, mora da bude simbol. Svaki iskren impuls biva ugušen logikom moći koja ne trpi ni trenutak slabosti. Tako nastaje začarani krug. Vlast koja bi htela da pokaže empatiju, ali onda mora da pokaže snagu; narod koji bi hteo da poveruje, ali onda mora da se brani.
I tako, izvinjenje više nije pomirenje, već signal za mobilizaciju.
***
Ali ono što ovaj obrazac čini još moćnijim jeste to što je postao — predvidiv. Svako već zna šta sledi: reči, pa batine. Ipak, to ne ukida njegovu efikasnost. Kao kod uslovljenog refleksa, nije potrebno da veruješ u zvono, dovoljno je da ga čuješ. Ljudi su se navikli na paradoks kao na klimu. Taj ritam straha postao je deo psihološkog pejzaža.
I tu leži najveća opasnost. Baš tu. U navikavanju na dvosmislenost. Kada građani prihvate da izvinjenje može da znači i mir i pretnju, da reči i udarci mogu da stoje u istoj rečenici, tada se gubi jezik razlike. A kad se izgubi jezik, izgubi se i sposobnost da se stvarnost nazove pravim imenom.
***
Istinsko izvinjenje ne traži publiku. Ono ne dolazi sa konferencijom za medije, već sa odgovornošću i posledicom. Ono ne izaziva nasilje, ono ga zaustavlja. Ali u sistemu gde se reč „izvini“ izgovara kao politička tehnika, a ne kao moralni čin, nasilje postaje njen prirodni eho.
Zato svaki put kada predsednik kaže „izvini“, društvo zaustavi dah. Ne zato što mu veruje, već zato što zna da sledi sledeći čin iste predstave.
I dok se taj ritualni ciklus ponavlja, mi svi postajemo njegovi statisti. Neki sa šlemom, neki sa mikrofonom, neki samo sa strahom.
A pitanje ostaje: Kada ćemo se zaista izviniti sebi zato što smo se na to navikli?
Jovica Radović