Dragan Geratović kovačnicu i zanat nasledio od oca, ali od toga ne može da živi:
Većina starih kovačnica je zatvorena, a kovački zanat gotovo je potpuno iščezao. Retki su mladi ljudi koji se ovim poslom bave. Dragan Geratović iz sela Drenovac kod Šapca nasledio je kovačnicu i zanat od oca. Iako od tog starog posla ne može da živi, on čuva tradiciju, i popodnevne časove nakon rada u firmi provodi kujući užareno gvožđe.
Ćumur, vatra, čekić i nakovanj to je alat koji je potreban za kovački zanat. Stara kovačnica porodice Geratović iz Drenovca je još uvek u funkciji, a iz nje se neretko čuju jaki zvuci kovanja užarenog gvožđa.
„Proces kovanja je zapravo jednostavan. Kao prvo, moramo zapaliti vatru. Kada se ćumur užari, u njega stavljamo gvožđe koje želimo da kujemo. Ono se zagreje ne nekih 360 stepeni, otprilike i tada je spremno. Prebacujem ga na nakovanj i počinje kovanje“, objašnjava Dragan proces kovanja.
Dok se čuju glasni udarci teškim čekićem po užarenom gvožđu, sa Draganom Geratovićem Cagijom, pričamo o lepoti ovog zanata ali i o tome zašto više nema kovača.
„Zanat kao zanat nije težak, nema tu mnogo mudrosti. Morate da volite posao i onda ćete biti dobri. Potrebne su snažne ruke, ali i oštro oko, ovde nemate vremena da merite šta ste uradili, gvožđe se kuje dok je vruće i onda sve ide odokativno. Niko se više ne bavi kovačkim zanatom jer nema dovoljno posla. Vi od ovoga ne možete da živite. Ja volim, pa onda još uvek otkujem sebi neki alat, donose mi i prijatelji komšije, ali na žalost, ovo mi je samo hobi“, navodi Dragan Geratović.
Mnogo kapi znoja palo je sa lica. Žuljeve na rukama više i ne primećuje, ali Dragan od svog zanata ne odustaje.
„Ne znam za druge, ali meni je ovo kao neka vrsta antistres terapije. Popodne kada dođem sa posla, umesto da legnem, ja ću pre uzeti neko gvožđe da kujem, prija mi to. Kao boks, izudarate se u džak, samo što ja udaram čekićem u gvožđe“ ističe Cagija.
Uz alat, ljubav i veštinu potrebne su i snažne ruke majstora.
„Bez snage nema ništa. Istina je da kovači imaju snažne i velike ruke. I moj pokojni otac je isto imao ogromne šake, to sam od njega nasledio. Ali ja stalno govorim, možda imam velike i snažne ruke, ali su nežne“, šaljivo će Dragan Geratović.
Iako izumire, ni kovački zanat nije prošao bez modernizacije.
„Nekada smo imali ovaj meh, pomoću kojeg je moj otac raspirivao vatru. Danas se to malo modifikovalo, sada imamo ovu turbinu koja duva vazduh i tako zagrevamo gvožđe“, pokazuje Dragan Geratović.
Dragan osim sebi, alat otkiva i najboljim prijateljima i komšijama jer, kako kaže, kovačnicu ne želi da ugasi.
Đorđe Mijailović
