Bio jednom jedan peti oktobar – 17 godina posle
Malo ko će danas o tom tom Petom oktobru 2000. reći nešto dobro. Uglavnom da je iznevereno očekivanje o nekom boljem životu i da nosioci promena nisu dorasli velikom zadatku. A tog četvrtka petog oktobra 2000. Valdalo je opsadno stanje u Srbiji, krenule kolone građana iz većih mesta, u Beogradu više od 300.000 ljudi koji ni po koju cenu nisu hteli da ustuknu i trpe autoritarni režim Slobodana Miloševića. Bila je to decenija neobjavljenih ratova na tlu SFRJ, hiperinflacije gde je plata vredela pet maraka, koliko i paklo boljih cigareta, beda i mrak, SRJ isključena iz Ujedinjenih nacija bez veta Kine i Rusije, zatvorena granica na Drini, i bujanje ratnih profitera, kriminala, i uopšte kada je u Evropi pao Berlinski zid i zemlje bivšeg Varšavskog pakta ubrzano se razvijale a Srbija i Crna Gora tonuli. Tih dana vrtaio se osmhe na lica građana, zastava SRJ vratila se u UN, Vojislav Koštunica čovek godine po njujorškom „Tajmu“, oprošteni veliki dugovi prema Londonskom klubu… Međutim, nije učinjeno ono što se radilo u zemljama Istočne Evrope, nije sprovedena lustracija, a kandže tajnih službi protežu se do danas, kao ni restitucija, nije došlo do očekivanih promena za većinu stanovništva. Veliki udarac došao je ubistvom premijera Zorana Đinđića, i to od onih koji su zaduženi i plaćeni da čuvaju poredak. Ni do danas se ne znaju naglogodavci. A u tom metežu ubijen i bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić, ne znaju se ubice ministra odbrane, generala MUP-a Buhe, direktora JAT-a, novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović… Petog oktobra 2003. bile su demostracije protiv iznevernih obećanja, a nakon parlamentarnih izbora krajem te godine nova vlada je formirana od DSS, G-17 plus i uz prećutnu podršku SPS. Nešto kasnije desio se veliki povratak DS, a od 2008. stvorena koalicija sa SPS. To je godina velike ekonomske krize, koju je Srbija skupo platila, i tek ove godine dostignut je tadašnji BDP OD 34,4 milijarde evra. Izbori 2012. doneli su veliki preokret, a SPS ulazi u koaliciju sa SNS. Kako su analitičari ocenili to je bila osveta građana za izneverne nade kao i poruka belih listića da su „svi isti“, a glavna poruka naprednjaka bila je borba protiv korupcije.
Posle pet godina Srbija je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja, sa manje od 5.000 evra po stanovniku, plate su manje od 400 evra, rast BDP najmanji u okruženju, nijedna od 24 velike privatizacije nije razrešena kako je obećano, svake godine Srbije je za jednu varoš od 35.000 stanovnika manja, a po „odlivu mozgova“ Srbija je na neslavnom drugom mestu na svetu… To znači da to nije zemlja gde mladi i stručni imaju budućnost. A vidno je urušavanje institucija: parlamenta koji je privezak izvršnoj vlasti, zapravo vlasti jednog čoveka, sudska vlast ne radi to što treba, policija i BIA liče na ratni plen jedne stranke, mediji se guše a trebalo bi da predstavljaju oslonac demokratije… Da je neko prespavao četvrt veka ne bi se iznenadio jer su glavni politički akteri oni iz devedesetih, doduše tada junoše Miloševića i Šešelja, a sada kao pedsednik države – Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova – Ivica Dačić. Naravno, i brojni drugi koji radikalski marširaju. Možda su uzroci svega ovog stanja koje dugo traje još od podela na Jalti, pa kao što Čerčil reče „što da se brinete za Jugoslaviju kada tamo nećete živeti“. Pa tako „prezadužena“ Grčka, posle svega, ima BDP po glavi stanovnika 24.000 evra. I – tačka! Ostalo su priče o nekoj boljoj Srbiji i nečem boljem koje ne dolazi… Do promena može, ali da se promeni i genetski kod, i uopše odgovornost prema državi i budućim generacijama.
D.Eraković