LIČNI STAV
Čovekov život, na svom najdubljem i najistinitijem nivou, nije vođen znanjem, ni potrebom, ni navikom već – verom. Ali ne nužno verom u Boga u konfesionalnom smislu. Verom kao egzistencijalnim temeljom. Verom da život ima smisao. Verom da drugi postoje zajedno sa nama. Verom da će sutra svanuti. Ili, naprotiv, verom da ništa nema smisla. Kako čovek veruje, tako diše. Tako donosi odluke, bira reči, oblikuje ljude i odnose. Vera nije nešto što čovek „ima“. Vera je čovekova struktura, njegovo „biti“.
Ali tu se već javlja problem.
Kada se vera institucionalizuje
Svaka vera, koliko god bila iskonska, vremenom traži oblik. Oblik traži formulaciju. Formulacija zahteva poredak. Poredak postaje ustanova. I onda ono što je počelo kao krik duše, postaje deklaracija. Ono što je nastalo iz lične muke i nade, postaje rubrika u katihizisu.
Institucija vere počinje kao pomoć. Kao mreža koja podupire čoveka u trenucima kada se on sam ne može podupreti. Ali vremenom, ta mreža postaje lavirint. Postoje slučajevi u kojima institucija počinje da štiti sebe od čoveka, umesto da štiti čoveka od sebe.
I tu nastaje rascep.
Čovek oseća da više ne živi veru. On „pripada“ nekoj veri. A ta razlika je fundamentalna. Prva je organska, druga birokratska. Prva živi od srca, druga od uputstva. Prva poziva: „dođi i vidi“, druga naređuje: „veruj i ne pitaj“.
Teorija koja se odvojila od prakse
Velike istine ne nastaju u bibliotekama. One nastaju u bolovima, u krvi, znoju, u dugim noćima u kojima čovek pita i ne dobija odgovor. Iz tih noći rađa se vera. I sve dok ta vera ima vezu sa životom, ona je lek. Ali kada iz nje nastane teorija koja više ne razume tu noć, nego samo njene formule, tada dolazi do otuđenja.
Ako institucija više ne osluškuje život, ona ne koriguje stvarnost, nego je ugnjetava.
Čovek tada nema gde. Ako pokuša da ostane svoj, postaje „opasnost“, jer ne pristaje na šablon. Ako se pak podredi, gubi lice. U prvom slučaju, postaje samodovoljan pojedinac. U drugom, bezlična jedinka kolektiva.
I u oba slučaja — ostaje sam.
Gde je zajednica?
Hrišćanska Crkva, u svojoj suštini, nije nastajala kao institucija, već kao zajednica. Sabranje. Kiriakon ekklesia — Gospodnja skupština (zajednica). Bratstvo. Telesnost vere. Mesto gde jedan drugog nosi, gde jedni drugima nosimo slabosti. Ali ako zajednica više ne nosi, već propisuje, ako više ne sluša, već diktira, onda je ona izgubila svoju prvu ljubav.
Ali ni čovek nije bez krivice.
Savremeni čovek je često prihvatio tu igru. Ćuti da bi bio prihvaćen. Prilagođava se da ne bude ispitivan. Ne želi da veruje, on hoće da pripada. Jer je lakše pripadati nego živeti veru. Jer vera boli. Zahteva. Poziva. Ne daje brze odgovore.
Vera koja leči
Potrebna nam je vera koja nije stidljiva u telu. Koja ne traži izgovore. Vera koja razume da je čovek putujuće biće (homo viator), ali da putovanje nije besciljno. Vera koja ne nameće, već poziva. Koja ne počinje „moraš“, već „dođi i vidi“. Vera u kojoj su Sveti Oci živi, ne kao citati, već kao svedoci (martiri). Gde se Reč otkriva u hlebu, u susretu, u ćutanju. Vera koja ne zavisi od toga koliko puta si pao, već da li si tražio ruku da ustaneš.
Epilog
Čovek koji izgubi veru, izgubio je sebe. Ali još je veći gubitak ako institucija izgubi čoveka. Jer onda ona više nije telo, već mehanizam. Nije sabor, već aparat. I više nije na putu spasenja, već na putu samopotvrde.
A vera, ona i dalje zove. U dubini čoveka, u tišini, u svakom pogledu koji traži smisao.
Možda je krajnje vreme da institucija ponovo oslušne tu tišinu. A čovek da prestane da se zadovoljava pripadanjem i konačno poveruje.
Ne u propis. Ne u strukturu. Već u Živog Boga Oca.
PS
Institucija Crkve, kao vidljive i organizovane strukture, da ne bude zabune, nije nepotrebna. Naprotiv, ona je uslov očuvanja predanja, kontinuiteta, liturgijskog života, sabornosti. Ali, ponavljamo, institucija mora biti u službi Lica (Ličnosti). U službi Hrista. U službi verujućih. Institucija bez ljubavi postaje mašina — hladna, pravedna, ali bez blagodati. Hristos nije osnovao instituciju radi nje same, već radi Carstva Božijeg.
Jovica Radović
