Možda bi neko drugi počeo ovu priču nekom anegdotom ili ličnim osvrtom na promene koje je živeo. Ja, međutim, ne mogu, a da ne krenem od osećaja. Od jednog sveobuhvatnog, polifonog utiska: da živimo u zemlji u kojoj je tragično iščezlo, a groteskno se zacarilo. I da smo mi, s ove strane vremena, ostali kao neka vrsta poslednjih svedoka poraza vrline, poraza smisla, poraza svega što je, nekad, budilo nadu.
Srbija, i šire, Balkan, imala je nekada snagu tragike. Ne zato što je stradala, već zato što je znala da to stradanje uobliči u nešto više. U simbol. U žrtvu. U kôd. Danas se, naprotiv, sve pretvara u parodiju. U politici, u javnom govoru, u kulturi, sve što se pomeri iz linije prosečnosti, umesto da bude poziv na prevazilaženje, biva ismevano, etiketirano, uprošćeno. Kao da se osrednjost institucionalizovala. Kao da je sama Prosečnost napravila svoju državu.
Jer, danas, biti „prvi u selu“ nije više samo žargon. To je strategija. Opstanka, moći, prestiža. I u tom svetu ne vlada više ideal, već pozicija. Ne traži se istina, već utisak. Ne teži se vrlini, već funkciji. Čovek se ne razvija, već se raspoređuje.
Nekada je pojedinac bio nosilac istorijske svesti. Danas je samo gnjavaža u sistemu. Masa ne samo da dominira, ona više i ne traži predstavnike. Ona traži refleksiju: hoće da se vidi u onome što joj je ponuđeno. U TV seriji, u rijalitiju, u naslovnoj strani tabloida. Hoće da se prepozna. Ali šta ako je lice u ogledalu – groteskno? Šta ako nije iskrivljeno ogledalo, već je stvarnost ta koja je iskrivljena?
U takvom svetu, umetnik nije više prorok, već dekorater. Pisac nije glas savesti, već osluškivač tržišta. Jer niko ne želi da čuje o onom što boli, već o onom što se lako vari. Velike teme postaju subverzivne. Velika osećanja postaju sumnjiva. Velika pitanja – suvišna. Ko postavi pitanje smisla, ispada smešan. Ko postavi pitanje nade, izgleda naivan. I tu dolazimo do najbolnije tačke.
Postoji jedna tiha smrt nade u ovom vremenu. Ne one lakoverne, površne, motivacione nade, već duboke, egzistencijalne nade koja vezuje čoveka za nešto više od njega samog. Imao je tu nadu i hrišćanin. Imao ju je i marksista (komunista), u neko drugo vreme. Danas, tu nadu nema više niko. Svi imaju prognozu. Ali ko još ima veru? Ko ima tvrdo čekanje onoga čemu se nada? Ko uopšte zna šta bi to bilo?
Nema nade za nadu, reklo bi se. Ali možda je upravo u toj rečenici, u tom paradoksu, poslednja iskra otpora. Jer ako ne možemo više da verujemo u svet, možda možemo ponovo da verujemo u misao. U pojedinca. U kulturu kao čin preobražaja. Ako ne možemo više da verujemo u masu, možda možemo da se vratimo glasu. Jedinstvenom. Promišljenom. Samotnom.
Ne zbog elitizma, već zbog dostojanstva. I ne zbog nade da će nas neko čuti, već zbog spoznaje da ćutanje nije opcija. I ne zato što mislimo da će se nešto promeniti, već zato što smo, uprkos svemu, ostali sposobni da vidimo šta se izgubilo. I da još uvek, negde u sebi, nosimo trag onog sveta koji je znao da se čovekom ne postaje tako što se popne (na neki položaj, iznad drugog), već tako što se stoji uspravno. I kad je najteže.
Jovica Radović
Između tragike i groteske — lice jedne zemlje i senka jednog veka
