Ponekad mi bude žao što nisam rođen ili malo gluplji ili malo pametniji, kao što reče Laušević. Gluplji, da ne vidim, ne primetim, ne razumem. Da me sve mimoilazi kao vest o još jednom zatvorenom sastanku opštinske uprave. Da živim u onoj mekoj magli poluinformacija i samozadovoljstva, gde se svet dešava negde drugde i uvek nekom drugom. Da me ne pogađa što svaki zid u gradu, svaka rečenica na televiziji i svaka pesma na radiju zvuči kao glasno, neukusno nerazumevanje života. Da mogu da slušam razgovore u gradskom prevozu, a da ne poželim da iskočim kroz prozor, ne zbog sveta, već zbog sebe u tom svetu.
Ali eto, nisam gluplji. Ni dovoljno da mi bude lepo. A nisam ni dovoljno pametan da se mirno distanciram. Da uzdignem pogled, sklonem se, posmatram i mudro ćutim. Naprotiv, dovoljno sam pametan da sve primetim, ali ne i dovoljno mudar da me to ne boli. Dovoljno sam osetljiv da shvatim, ali ne i dovoljno hladan da bih to shvatanje podneo. I tu, između pameti i gluposti, kao da leži jedno trajno stanje mučnine.
Kad vidim kako ljudi rade protiv sebe, kako olako bacaju i vreme i reč, kako se pale na parole, kako viču na novine, a ne čitaju ni prvu stranicu, poželim da sam malo gluplji. Da se radujem rijalitiju. Da verujem da je politika bitka titana, a ne pijaca nemoralnih trgovaca. Da mislim kako su pesnici samo ludaci bez posla. Da ne znam ko je Rilke, ni šta znači „odbrana beskorisnog“. Da mi reč „etika“ zvuči kao nešto što se dešava kod zubara. Da mi je dovoljno da imam mišljenje, čak i kada ga nemam.
A, s druge strane, da sam malo pametniji, možda bih znao kako se živi s tim. Možda bih umeo da to sve sublimiram u nešto više od gorčine. Da od nepodnošljivog sveta napravim podnošljivu umetnost. Ili da napravim korak unazad, korak u stranu, korak ka unutra. Možda bih umeo da kažem: „Tako je oduvek bilo“ i da to ne zvuči kao kapitulacija. Možda bih umeo da vidim i lepotu u ovom mraku, kao neki monasi što gledaju u paučinu i vide svetlost. Ali ne! Ja samo vidim paučinu i nije mi do pesme.
U tom raskoraku leži taj otrovni osećaj: svest bez rešenja. Ne mudrost, ne neznanje, već prokletstvo spoznaje bez mogućnosti da se išta učini. Kao da stalno nosiš na leđima ranac pun pitanja, a svaki pokušaj odgovora samo doda kamen više. I ne možeš da ga baciš. Jer šta si onda ti, ako odbaciš sve što znaš? Ali ne možeš ni da nastaviš kao da ne osećaš njegovu težinu.
Ponekad gledam ljude oko sebe kako jednostavno idu kroz dan. Kako umeju da se posvađaju oko toga ko će da sedi do prozora u kafani, a da ih to ispuni više nego čitanje knjige. Kako se smeju glasno, bez ikakvog povoda, i bez trunke ironične distance. Kako im je život, samo život. Ne filozofija, ne pitanje, ne dilema. Ponekad im zavidim. A onda me nešto prene, možda reč, možda tišina, i shvatim da sam, ipak, rođen da vidim. Da slušam između redova. Da tražim neku pravdu, čak i u onome što je odavno izgubilo svaku šansu za pravdu.
Ne kažem da sam poseban. Naprotiv. To i jeste tragično. Nije ovo tekst nekog vizionara, već dnevnik običnog čoveka koji je ostao zaglavljen između dva sveta: sveta onih koji ne znaju, i onih koji znaju šta s tim da rade. Sveta u kojem znanje ne vodi ka slobodi, već ka nelagodnosti. Ka jednoj vrsti unutrašnjeg šuma koji te nikada ne napušta. Ne, nije ovo ni rezigniranost, ni očaj. Ovo je samo izveštaj sa ničije teritorije, s mesta gde ne cvetaju ni lovori ni korov.
Možda je zato toliko teško pisati. Objavljivati. Govoriti. Jer sve deluje ili kao bespotrebna reč, ili kao uzaludno pametovanje. A i jedno i drugo je samo poziv na još jedan talas besmisla. Pa ćutim. Ali ćutanje nije rešenje, samo oblik kukavičluka. A pisanje, samo oblik nade. I kad ne pišem da bih nešto promenio, pišem da bih preživeo. Da bih iz sebe izvukao tu misao, tu sliku, taj nemir, i ostavio ga negde: u belešci, u snu, u nečijem uhvaćenom pogledu. Ponekad mi se čini da je to najviše što mogu: da ne dozvolim da ono što sam primetio ostane bez svedoka.
Jer ako ništa drugo, možda upravo taj osećaj nezavršenosti, taj nedostatak jasne pozicije, to „niti glup, niti dovoljno pametan“, znači da sam čovek. A biti čovek nije uvek najudobnije mesto na svetu, ali je, možda, jedino vredno mesto. Makar bilo na samoj ivici između ludila i tišine.
I zato, dok šetam ulicama punim zvučne tišine, dok gledam kako svet objavljuje sebe bez trunke autorefleksije, dok se svetla pale, a misli gase, ponavljam sebi: dobro je. Dobro je što boli. Jer to znači da je još nešto živo u meni. I ma koliko bilo zamorno, to nešto me ipak čini sposobnim da volim. Čak i ovaj svet koji me stalno uči da je bolje bilo biti malo gluplji.
Ali, eto, nisam. I neka tako ostane.
Jovica Radović