Rijaliti Srbija
Ko o čemu, kako se ono kaže, kurva o poštenju, vojnici o skraćenju (vojnog roka) a besposlena raja u Srbiji o izborima. One koje ne interesuje politika i ne bi da se petljaju u nešto tako prljavo i ružno, dakle idioti, baš briga i za izbore i za bilo šta osim svetog trojstva: u se, na se i poda se.
Oni drugi koji pokušavaju da budu građani a ne podanici i svoju sudbinu uzmu u sopstvene ruke nešto kao protestuju, bune se, blokiraju, bivaju hapšeni na pravdi Boga ili se u ulozi opozicionih narodnih poslanika bore u Narodnoj skupštini sa vetrenječama kao „vitez tužnog lika“ Don Kihot, protiv većine sastavljene od loših i gorih, naprednjaka i njihovih saučesnika ali uredno izabranih od strane velikog broja birača na, doduše, pokradenim izborima, međutim taknuto je maknuto.
Prvo studenti a onda i pobunjeni građani mesecima traže izbore nakon što nisu ispunjeni zahtevi da odgovorni za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu kada je smrtno stradalo 16 ljudi, usled korupcije i nemara, snose posledice što znači dugotrajnu robiju, od resornih ministara do izvođača radova pa posredno i do samog vrha države.
I onda su studenti najavili, za sada fantomsku, listu za izbore i čini se da je veliki broj onih koji su protivnici režima Žvalavog Nepomenika to prihvatio zdravo za gotovo i podržao taj potez na neviđeno. Istraživanja javnog mnjenja kredibilnih agencija urađenih ovih dana pokazuju da bi tzv. Studentska lista pobedila naprednjačku partiju i bratiju i njihove pomagače ubedljivo, sa više od 10% razlike. Kada bi se izbori za parlament održali koliko sutra. Ali jbg, neće. Ni sutra ni prekosutra. Žvalavom to ne odgovara, on na izbore ide samo kada je obezbedio unapred pobedu, dakle uvek igra na sigurno i zato će da radi ono što najbolje zna a to je da kupuje vreme, razvlači, zavlači, oteže i rasteže dok ne osmisli plan kako da opet pobedi u utakmici koju organizuje po svojim prevarantskim pravilima. I kada protivničkoj strani ponestane energije i volje. A organizacije več hronično fali, studenti su u prethodnom periodu odradili sjajan posao ali izborni proces, izborne radnje, kampanja bez odgovarajućih resursa, nesređeni birački spisak pa sam izborni dan kao izazov za sebe i slične dosadne ali izuzetno važne veštine oni ne poseduju a pošto su se ogradili od opozicionih političkih organizacija i gurnuli ih na margine aktuelnih društvenih zbivanja a ovi ni sami ne znaju šta će i kako će osim da statiraju u kukuruzu, ne izgleda baš da će samo entuzijazmom uspeti da dobiju pretešku bitku jer oni jesu budućnost ove zemlje ali trenutna sadašnjost ne obećava ništa dobro.
Opozicioni političari stidljivo ili nikako ne spominju mogućnost nekih skorih izbora jer to ni njima, večito nespremnim, to ne odgovara, podržavaju studente i njihovu imaginarnu listu onako iz prikrajka (osim DS koja je javno u startu stala uz studente i njihovu listu za izbore) ali to nije najveći problem ovde i sada u zemlji Srbiji koja bi da prevrne a i da ne prevrne, da se nešto promeni ali i da ostane isto.
Pre toga treba, iako zvuči kao jeres, postaviti pitanje: šta je to, dođavola, Studentska lista? Prema najavama na njoj neće biti studenata ali će je oni sastaviti (valjda kroz čuvene plenume) i podržati. Ali koji studenti, koliko njih i ko će zaista biti sastavljač(i) te liste a tek koji će i kakvi biti kriterijumi za kandidate za narodne poslanike na toj listi niko živi ne zna. Navodno cela ta priča ima podršku preko polovine biračkog tela u Srbiji u ovom trenutku. Na papiru. U svakoj iole normalnoj, demokratskoj, zemlji gde sve ono što vredi nije zapušteno ili uništeno to bi značilo da je promena vlasti moguća i poželjna ali u zemlji Srbiji – teško. Pre će ovdašnji Firer krenuti (a na tom je putu) u pravcu Belorusije gde je tamošnji diktator Lukašenko svojevremeno surovo ugušio masovnu pobunu građana sličnu ovoj koja ovde traje mesecima.
Naš Žvalavi huligan u neuspelom pokušaju se još koprca, ne bi da pređe baš sve crvene linije već samo tu i tamo i pomalo. A izbore će raspisati najverovatnije malo sutra. Jer mu se može. I tu dolazimo do najvećeg problema cele ove drame kojoj se ne vidi kraj, odnosno rešenje a da ne preraste u tragediju. I studenti i građanski aktivisti i opozicioni političari i narod koji protestuje svakodnevno i svuda u malom broju i bez plana i pravog cilja upravo tu i prave najveću grešku. Cilj, odnosno meta koju gađaju je pogrešna. I to od samog početka.
Nisu izbori izlaz iz ove nepodnošljive situacije u kojoj živimo iz dana u dan jer zavise od onog čije se ime ne spominje među pristojnim ljudima a koji o svemu odlučuje i sve zavisi od njegove dobre volje. Da on nešto da ili ne da. I tu je već u nedostižnoj prednosti. Treba ga udariti gde ga najviše boli a to je EXPO 27 kao veliko finale koruptivnih i pljačkaških akcija naprednih bandita, kriminalaca, tajkuna domaćih i stranih i koje treba da desetine milijardi narodnih para prelije u džepove zlikovaca a sve kao po zakonu i bogznakako.
To treba sprečiti, protiv toga treba protestovati, blokirati danonoćno u ogromnom broju na svim postojećim lokacijama gde se radi i gradi uglavnom bez odgovarajućih dozvola, alarmirati međunarodnu javnost o tome šta taj festival plesa i muzike stvarno jeste i čemu služi, potpisivati peticije i svašta nešto korisno preduzimati a sve u cilju opstrukcije neopevane prevare koja je u toku.
U Beogradu se u tri navrata okupila velika masa nezadovoljnih, besnih a pristojnih građana i građanki i… tresla se gora rodio se Ćacilend! I u većim ali i manjim gradovima naše države okupljali su se demonstranti u velikom broju, prvo su bili studentski zahtevi za odgovornošću nadležnih iz vlasti a onda su traženi izbori a rezultat na semaforu je nepromenjen, i dalje stoji nula na strani dobrih momaka. A to je zato što većina prisutnih na tim protestima nije znala zašto je zapravo tu i šta treba činiti da bi se nešto promenilo jer od zviždanja i pištanja, parola i patriotskih govora na Vidovdan očito nema vajde. A pred nosom im je stajala prava meta – EXPO 27 i na to je trebalo usmeriti svo nezadovoljstvo postojećim stanjem u državi i društvu.
Stotine hiljada ljudi koji glasno i jasno kažu: NE! Ne dozvoljavamo tu grandioznu prevaru i pljačku na naše oči i tražimo hapšenje svih umešanih u taj zločin i ostajemo na ulicama i gde god treba do ispunjenja ovog puta dobro naciljanih zahteva. Ovako, ljudi kojekude nešto kao šetaju, blokiraju, pa ih onda policija hapsi a tužilaštva izmišljaju nekakve nebulozne optužnice koje uglavnom na sudu padaju u vodu a onda se zbog toga protestuje i sve tako u krug, beskrajno ponavljanje istog.
Kristalna noć je takođe u toku, razbijaju se izlozi lokala onih koji podržavaju studente i antirežimske demonstrante, ispisuju se grafiti mržnje, još samo da se počne sa paljenjem knjiga pa imamo situaciju kao onomad u Nemačkoj dolaskom Adolfa na vlast a znamo kuda to vodi. I zato je zahtev za izbore u diktaturi pogrešan i bezpredmetan jer tamo gde nenadležna predmetna institucija odlučuje o svemu ne može se očekivati demokratsko rešenje nijednog problema. Treba ponavljati, iznova i opet: ko se mača lati… A pre toga uplašiti kukavicu koja stoji na vrhu zločinačke piramide mogućnošću da se njegov životni projekat izjalovi.
I već je u strahu što se vidi u pogrešnim potezima koje u poslednje vreme vuče jer ogromni su novci u pitanju i on zna da je mnogo poverilaca koji u njemu vide garanta za sve prljave poslove u vezi megalomanskog projekta EXPO a i šire i da ne sme da ih izneveri ni po koju cenu. Zna li se ova tako očigledna istina na ovoj tzv. strani Dobra? Slabo, gotovo nikako. Samo je pokret Kreni-promeni pokrenuo nekakvu inicijativu skupljanjem potpisa da se notorna izložba ne održi upućena međunarodnim organizacijama koje se ovom tematikom bave. Svi ostali su zabavljeni sopstvenim jadom i neprestanim nagvaždanjima o nekim budućim izborima koji kad god da budu neće biti više važni nikome. Razbojnici u naprednjačkim odelima će obaviti ono što su naumili, staviće neverovatne količine para u svoj džep a vi se deco igrajte i dalje „ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe“ i sličnih igara i pričajte jedni drugima priče za laku noć „bili jednom jedni izbori u jednoj zemlji koje više nema“…
Ima ona sjajna izreka koja kaže: Ako uđete u pogrešan voz sve stanice na putu su pogrešne. E, to je ovde slučaj. Mislite o tome.
Piše: Dragan Karalazić
