VOJISLAV MARTINOV, PROFESOR ISTORIJE, NOVI SAD:
Ivana Glišpića upoznao sam početkom devedesetih, kao novosadski srednjoškolac, putem njegovih knjiga i fanzina. Često smo mu, grupno, dolazili u pohode. Bilo nas je mnogo iz cele bivše federacije, družili smo se poput braće i sestara, i sebe nazivali Pank Prisnom Porodicom. Ivan nije destruktivno delovao na nas, terao nas je da se družimo, da završavamo škole i fakultete, da pišemo, komponujemo, crtamo, pevamo, svako prema svom talentu i interesovanju. Tako sam ja završio srednju, i faks. Istoriju. Ivanove knjige su fanzini u malom, u svakoj, uz likovnu opremu, ima poneka pesma, poneki strip, poneka priča nekoga od nas. Ima me u bonusu Ivanovih kljiga „Ќlub belih miševa“ i „Diler“.
Svi smo prihvatili Ivanove postulate: ‘Niko od nas pre rođenja nije imao katalog da bira vreme i mesto svog rođenja, svoje roditelje i savoj izgled, jezik i veroispovest. Jedini izbor nam je da budemo Neljudi ili Ljudi, mi smo izabrali da budemo LJUDI! I još jedan: Svi društveno-polituički sistemi su, u manjoj ili većoj meri, ma kako oni sebe deklarisali, eksploatatorski i nehumani. Politička i verska elita živi na račun naroda.
Poezija i proza Ivana Glišića, šabačkog književnika, nalazi se po mnogim časopisima i fanzinima širom sveta, na grčkom, ruskom, španskom, portugalskom, italijanskom. A neke su, u celini, objavljene na engleskom, poljskom i mađarskom.
Ivane, koje su tvoje prve pesme prevedene?
- To su bile ‘Ulica jorgovana’ i ‘Laku noć Katarina’, 1974. Preveo sam ih sam, jer sam studirao engleski. Trebalo je da ih snimi engleska pop grupa Middle of the road, na muziku Rajmonda Ruića. U to vreme nisu postojali faksovi i mejlovi, grupa je zakupila studio u Londonu i čekala odobrenje od ‘Jugotona’, jer su ove pesme bile hitovi u nas, pevao je Darko Domijan. Dogodilo se da su službenici ‘Jugotona’ otišli na kolektivni odmor i svrgli su sa uma da telegramski pošalju odobrenje. Od snimanja nije bilo ništa, članovi benda su oštro napali ‘Jugoton’, rekavši da smo balkanski barbari, jer su morali uzalud da plate zakup studija.
Kako je došlo da tvoje saradnje sa Dejvidom Stounom iz Baltimora, koji ti je preveo šest knjiga?
-
Dejvid Stoun Devid Stoun je u to vreme bio porofesor na Sveučilištu u Baltimoru, filozofija i slavistika, upoznao sam ga preko art mejl svetske scene. Ta scena sastojala se u tome da smo jedi drugima slali pisma s prilozima – crteži, pesme, priče, koverat je morao da bude s markicama i svojevrsnom likovnom opremom, umetnost u malome. Dejvid je imao širom sveta poznat i cenjen fanzin ‘Black bird’, pa je objavljivao i radove eks ju andegraund scene, među njima i moje,. Onda sam mu poslao paket mojih pank novela i on je to preveo.
Koje su to knjige?
- Bilo ih je šest: Alhemi of love, Laiting variabiles (obe poezija), zatim pank tragikomedije ‘Mother eart’ i ’Yelow dog’, i novele ’The Wrekhouse tales’ i ’White rat club’. Zauzvrat ja sam mu preveo dve knjige pooezije Ќrvožeđe’i ‘Noćnik’, a zajedno smo napisali pank roman na srpskom ‘Deca ulice’, ja prozu, on poeziju.
Ko je bio zadužen za likovn u opremu?
- Likovna obrada bila je od strane naših mladih umetnika, a za najbolju opremu američki kritičari su proglasili ‘The wreckhouse tales’, šabačke umetnice Tamare Isaković Kovačević i puljanina Daniela Radočaja. Tamara mi je likovno obradila još dve knjige ‘Šabac moje mladosti’ i ‘Smorvil’. Nagrađen je i ‘Yelow dog’, sa ilustracijama pankera Borisa Miljakovića iz Slavonskog broda i Daniela Radočaja pesnika iz Pule, koji mi je ilustrovao mnoge knjige a nekoliko smo zajedno napisali. Među njima i tri o Krleži, u izdanju Ministarstva kulture Hrvatske, no to je druga i duga priča. Opremu za knjige poezije Dejvida Stouna na srpskom, u mom prevedu, uradio je mladi pank Darko Miletić Kodar iz Trebinja. Zahvaljujučći ovim knjigama primljen sam u američku grupu Svi pisci sveta.
Kako su reagovali američki pisci?
– Zahvaljujući tim knjigama, koje su imale lep prijem u Amrici, uvršćen sam i u dve američke antologije ‘Serbian writers’ i ’Serbina musicients’, ime mi se našlo i na naslovnici ove enciklopedije, uz Slađane Milošević, Zdravka Čolića, Željka Joksimovića, Nela Karajlića, Zorana Smijanovića.
Kako je došlo do prevođenja tvojih ljubavnih pesama na mađarski i poljski?
- Na mađarski prevela ih je šabačka i mađarska književnica Marta Mićić. Zauzvrat ja sam je naslikao. Na poljskom mi je objavljena knjiga ‘Lorka je umro od ljubavi’, u prevodu magistra slavistike Simona Gončara. Simon je za diplomski rad uzeo Krležu. Preko interneta obratio se svima koji su pisali o Krleži, ali samo sam mu ja odgovorio i poslao materijale. Odbio sam honorar, a on me iznenadio paketima knjiga, prevodima mojih pesama, to jest moje knjige ‘Lorka je umro od ljuvabi’.
